Posle Gaze, Zapadne obale, Libana, Sirije i Jemena. Uskoro će biti lakše pobrojati zemlje i teritorije Bliskog istoka koje Izrael nije bombardovao tokom 2025. godine. Kao i uvek, Tel Aviv je svoju novu ofanzivu pravdao „pravom na legitimnu odbranu“. I, kao i uvek, zapadni lideri su to oberučke prihvatili. „Potvrđujemo da Izrael ima pravo da se brani i ponavljamo svoju podršku njegovoj bezbednosti“, navodi se u zajedničkom saopštenju šefova država i vlada G7.
A ipak, činjenice govore same za sebe. Upravo je Izrael, 13. juna, jednostrano i bez ikakvog upozorenja, započeo neprijateljstva — gađajući, između ostalog, stambene četvrti i ubijajući civile. Sve to uz prećutni pristanak Vašingtona, koji je u tom trenutku vodio pregovore s Teheranom. „Dati premijeru Netanjahuu zeleno svetlo da napadne Iran, dok su američki izaslanici istovremeno pregovarali s Teheranom, čini američko predsedništvo podjednako nepouzdanim kao što su to bili Al Kapone ili Hoakin ’El Čapo’ Guzman“, konstatuje novinar Dejvid Hirst. Tel Aviv tvrdi da je delovao preventivno, kako bi sprečio „neposredni“ napad, koji je, navodno, mogao biti izbegnut jedino silom. Ali, kako primećuje pravnik Marko Milanović: „Jednostavno je neodrživo tvrditi da je Iran bio na ivici nuklearnog napada na Izrael — pogotovo kada ne poseduje ni bombu“. Pre nego što posegne za oružjem, Izrael je imao niz diplomatskih i pravnih opcija. U krajnjem slučaju, mogao je da zatraži dozvolu Saveta bezbednosti UN za upotrebu sile. Sa stanovišta međunarodnog prava, ofanziva od 13. juna predstavlja agresiju.
Isto važi i za američko bombardovanje tri iranska nuklearna postrojenja, izvedeno 21. juna. Benjamin Netanjahu već gotovo tri decenije pokušava da nagovori Sjedinjene Države da uđu u rat s Iranom. Sada mu je to pošlo za rukom — i to kod predsednika koji je vodio kampanju protiv „beskonačnih ratova“, a koji se samo tri dana pre nego što je naredio ovaj nezakoniti napad žalio što nije dobio (…)
