Reč je o mirnoj porodičnoj ženi, zaposlena je u jednoj osnovnoj školi u Tokiju. U januaru 2025. koleginica koja sarađuje s japanskim izdanjem Le Monde diplomatique kaže joj da će pratiti jednog francuskog novinara u sedište Japanske komunističke partije (JKP). Ženu prolazi jeza: „Brrr, to mi ledi krv u žilama!“ I odmah joj na pamet pada izreka: „Crveno je opasno.“ U Japanu su te reči dobro poznate — i izgovaraju se bez trunke ironije.
Osnovana 1922, JKP ima 250.000 članova, što je svrstava među najveće komunističke partije na svetu, odmah iza onih koje su na vlasti u Kini, Vijetnamu ili na Kubi. U poređenju s Japanom, koji ima 124,5 miliona stanovnika, Francuska bi, da ima jednako snažnu komunističku partiju, mogla da se pohvali sa 137.000 članova — umesto sadašnjih četrdesetak hiljada. Ipak, u Evropi malo ko zna da JKP uopšte postoji. Još manje da izaziva strah.
Politički zatvorenici oslobođeni od strane američke vojske
Jošimitsu Kuronuma to, međutim, dobro zna. Zakazao je susret s dvojicom partijskih saboraca kako bi delili letke u ulicama Ote, grada radničke i niže srednje klase, na jugu Tokija. Kada mu se drugovi pridružuju, bore na njihovim licima svedoče o težini godina. U poređenju s njima, Kuronuma, sa svojih 76, deluje gotovo mlad — najmlađi je u lokalnoj ćeliji JKP-a. Na triciklu s montiranim zvučnikom, trojac prelazi iz ulice u ulicu, pozivajući stanovnike da izađu na glasanje na lokalnim izborima zakazanim za nekoliko nedelja. „Šta trenutno imate u frižideru?“, pita Kuronuma, svaki put dodajući obavezni japanski naklon. „Hajde da se pobrinemo da bude pun i da možete jesti tri obroka dnevno.“
U svojim pomalo preširokim jaknama, njih troje deluju kao likovi iz studija Ghibli. Kad bi u zubima držali noževe, oštrice bi bile pre za mazanje putera nego nalik na katane. Ipak, Kuronuma zna da i ovako izaziva nelagodu: „Možda će vam ruka zadrhtati kad budete ubacivali komunistički listić u glasačku kutiju, ali napravite taj veliki korak!“, moli on, uz novi naklon, pred tvrdoglavo navučenim zavesama.
Svi članovi partije s kojima smo razgovarali potvrđuju: u Japanu je bolje da svoje članstvo u JKP-u zadržite za sebe. Na poslu, otkrivanje takve pripadnosti može značiti premještaj „u fioku“ ili otkaz. U svakodnevnom životu — izolaciju. Partija je i dalje pod udarom Zakona o sprečavanju subverzivnih aktivnosti iz 1952. godine. Državni nadzor nad njom traje decenijama, a intenziviran je nakon što je premijer desne radikalne orijentacije Šinzo Abe (2006–2007, pa 2012–2020) u martu 2016. izjavio da JKP „sprovodi politiku nasilne revolucije“.
Teško je, međutim, povezati takvu uzbunu vlasti s onim što čujemo na terenu. „Smatrate li sebe antikapitalistom?“, pitamo Kuronumu. „Ne baš“, odgovara on. „Mislim da treba zadržati ono što funkcioniše, a ukloniti ono što ne valja — na primer, zagađenje.“ „Nažalost, patimo od ogromnog nesporazuma“, primećuje Tomoko Tamura, prva žena na čelu JKP-a, izabrana 2024, kada smo je sreli u sedištu partije, u kvartu Jojogi. Tiho i mirno objašnjava: „Sumnjiče nas da želimo da uvedemo diktaturu jedne partije, a mi zapravo želimo da zemlju izvučemo iz takvog režima.“ Onog Liberalno-demokratske partije (LDP), na vlasti gotovo neprekidno od svog osnivanja, koje je 1955. inicirala američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) upravo da bi se suprotstavila komunističkoj pretnji.
U početku je, međutim, sve izgledalo dobro u odnosima između JKP-a i Vašingtona. Posle kapitulacije Japana 1945, Sjedinjene Države okupiraju zemlju. Uverene da su azijska društva „zaostala“ — što je, prema njihovom tumačenju, dovelo do uspona fašizma u regionu — žele da „presađivanjem“ američkih vrednosti od Japana naprave „azijsku Švajcarsku“, oličenje superiornosti američkog liberalnog modela, kroz ono što same nazivaju „demokratskom revolucijom odozgo“.
Paradoksalno, okupacione snage pod komandom generala Daglasa Mekartura — „neokolonijalna vojna diktatura“, kako je naziva istoričar Džon Daur — sprovode reforme (…)
