Pre gotovo deset godina, pobede Brexit opcije, a zatim i Donalda Trampa, naterale su liberalne snage u rasulu da ideološki prostor prekodiraju na način dovoljno primitivan da ne ostavlja mesta zabuni. S jedne strane, „tabor loših“ – „populisti“ i „autoritarci“ –, u isti koš stavljani su Donald Tramp, Vladimir Putin, Si Đinping, Viktor Orban, Žair Bolsonaro i drugi. S druge strane, „tabor dobrih“ – „liberali“ i „progresisti“ – okupljali su se oko Angele Merkel i Hilari Klinton, Džozefa Bajdena, Džastina Trudoa i Emanuela Makrona.
Ova nova podela linija sukoba i savezništava u zapadnom svetu, međutim, nailazila je na jednu prepreku: Izrael. Bilo da su demokratske ili autokratske, evropske, a još više američke vlade, pazile su da ne sankcionišu – pa čak ni previše oštro kritikuju – nezakonite poteze te zemlje i njenih lidera. Prijatelj Donalda Trampa, miljenik Bolsonara, slavljen od strane mađarskog premijera, izraelski premijer nije krio prezir prema vladavini prava; optužnica iz 2019. za prevaru, korupciju i zloupotrebu poverenja diskvalifikovala bi bilo kog drugog „populističkog“ lidera – naročito onog sa levog spektra.
Dok su ga liberalne vlade Francuske, Nemačke, Velike Britanije i drugih zemalja pošteđivale kritika, Benjamin Netanjahu se udvarao evropskoj krajnjoj desnici i učvršćivao etnonacionalni karakter izraelske države. Ali gotovo svi su gledali na drugu stranu. Većina liberalnih demokratija, zajedno sa svojom štampom i „dvorskim“ intelektualcima, „zaboravljala“ je da šefa Likuda uvrsti u „međunarodnu reakcionarnu internacionalu“ protiv koje se navodno bore.
Gotovo deceniju kasnije, izgovor nepažnje više ne stoji: izraelska politika postala je slon u hodniku međunarodnog pravnog poretka. Netanjahu, koji vlada u koaliciji sa supremacistima bez premca čak i u poređenju s nekadašnjim američkim Kju Kluks Klanom, napao je Liban i Siriju, bombardovao Iran i Jemen, sravnio Gazu – uništavajući deo njenog stanovništva i izgladnjujući drugi – obnovio kolonizaciju na Zapadnoj obali i učvrstio režim aparthejda u Izraelu. Od novembra prošle godine protiv njega je izdat i međunarodni nalog za hapšenje zbog ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti.
Zamislimo reakciju zapadnih sila kada bi izraelsku teritoriju već dve godine okupirala neka arapska vojska i svakodnevno ubijala desetine izraelskih civila. Sve to pred očima javnosti – kako je u ime Južnoafričke Republike 11. januara 2024. pred Međunarodnim sudom pravde (MSP) podsetila advokatkinja Blin Ni Gralaj, govoreći o Gazi – „prvi genocid u istoriji u kojem žrtve uživo prenose sopstveno uništenje, u očajničkom, do sada uzaludnom očekivanju da svet nešto preduzme“.
Nema sumnje da bi takva indulgencija zapadnih, nominalno demokratskih elita prema vladi koja toliko otvoreno negira njihove proklamovane vrednosti bila proglašena sumnjivom – ili odvratnom. Potražili bi se razlozi u mračnoj „državnoj nuždi“, naftnim interesima (kao objašnjenje popustljivosti prema Saudijskoj Arabiji), potrebi za bogatim investitorima koji će kupiti neki posrnuli fudbalski klub (kao u slučaju Katara), ili u prodaji oružja čiji glavni kupci retko imaju besprekorne demokratske standarde. Da ne govorimo o korupciji. No, podrška Izraelu objašnjava se drugačije – i, što je još upečatljivije, ostaje uglavnom neprimećena.
Tako nedeljnik Le Point gotovo svake sedmice na naslovnoj strani otkriva neki novi „islamolevičarski“ komplot, tj. teoriju zavere mreže ruskih špijuna, alžirskih, kineskih ili katarskih uticajnih agenata. Možemo se kladiti da će se pre pozabaviti nepalskim, peruanskim ili monegaškim lobijem nego onim izraelskim. Prošlog 26. juna časopis je, na primer, na naslovnici upozoravao: „Mreže mula u Francuskoj: kako manipulišu novinarima, istraživačima i političarima“. „Islamska Republika Iran“, tvrdio je tekst, „infiltrirala je gotovo sve slojeve francuskog medijskog, političkog i akademskog sveta.“ Iran, zaista? Nekoliko dana pre tih „otkrića“ Le Point-a, ni Jelisejska palata ni Ministarstvo spoljnih poslova nisu osudili izraelske, a zatim i američke vazdušne napade na Iran – iako je reč o očiglednom kršenju međunarodnog prava.
Uostalom, ko bi mogao da navede deset – ili pet, pa čak i tri – imena istaknutih novinara ili istraživača koji u Francuskoj sistematski deluju kao advokati Irana? Kada je reč o Izraelu, takve „branioce“ nije teško pronaći. Dovoljno je pogledati stranice Le Point-a: kolumnista Frans-Olivije Žizber, direktor Etjen Žernel, diplomatski komentator Lik de Barošez. A tu je, naravno, i glavni „influenser“ – hroničar tog nedeljnika, ali i izdavač u kući Grase (grupa Bolore), predsednik nadzornog odbora Arte i poverenik predsednikovih besanih noći – Bernar-Anri Levi.
Pa, zašto? Zašto se jedna nuklearna sila poput Francuske, stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, toliko dugo ponašala kao tihi saučesnik ili „kolona za čišćenje“ jednog „odmetničkog režima“? Mogu se navesti tri objašnjenja. Prvo, postepeno usklađivanje Pariza sa „diplomatijom vrednosti“, koja polazi od civilizacijske i moralne superiornosti Zapada čiji bi Izrael bio predstraža na Levantu. Drugo, političko preoblikovanje Francuske, koje prilagođava ovaj diskurs o „sukobu civilizacija“ domaćoj sceni, u cilju okupljanja desnice, krajnje desnice i makronista u borbi protiv levice povezane s nesigurnošću, islamizmom i antisemitizmom. I treće, jednostavna efikasnost proizraelskog lobija u Francuskoj.
Za razliku od izraza „jevrejski lobi“, koji se često koristi kao oslonac teorijama zavere, proizraelski lobi ovde označava snage – ne nužno jevrejske – koje u svakom ključnom trenutku podržavaju politiku te države. U Sjedinjenim Državama on okuplja aktere različite kao što su zvanične interesne grupe (American Israel Public Affairs Committee, AIPAC) i evangelističke crkve, ubeđene da će kolonizacija čitave Palestine od strane Jevreja prethoditi povratku Isusa i trijumfu Boga. Proizraelski lobi u Francuskoj čini jednako raznolika mreža: od ustaljenih organizacija poput Predstavničkog saveta jevrejskih institucija Francuske (CRIF), usklađenog s politikom Likuda; preko parlamentarne grupe prijateljstva i udruženja Francuska–Izrael; do medija zajednice (Radio J) i pojedinaca iskreno posvećenih odbrani – po svaku cenu – države koju vide kao utočište za Jevreje. Na to se nadovezuje i labavija mreža medija i uglednika koji vode rat protiv islama i u Izraelu vide prethodnicu svoje borbe. U kriznim vremenima, ova čitava konstelacija širi poruke oblikovane u Tel Avivu.
„Sudbina Zapada zavisi od toga“
Ova tri faktora – diplomatski, politički i onaj koji se tiče uticaja – međusobno se prepliću i jačaju. Najjasnije se to vidi u konzervativnoj francuskoj štampi. Kada je reč o otkrivanju lobija u službi neke strane sile, selektivno slepilo Le Point-a ponavlja se i drugde. Le Figaro Magazine je nedavno razotkrio dvojicu poslanika – jednog kao navodnog agenta Alžira, drugog Hamasa (11. jul 2025). Obojica su, naravno, bili iz redova levičarske Nepokorne Francuske. Časopis Marianne takođe se zabrinuo zbog „Francuske pod uticajem“ (12. jun 2025). Ali i tu nema mesta za brigu: ne radi se o Izraelu, već o Kataru.
Kako opravdati ovu pogodnu kratkovidost kada je reč o Tel Avivu? Na pitanje novinarke Sonje Mabruk na CNews-u, 24. juna, Bernar-Anri Levi („BHL“) ponudio je objašnjenje: „Klod Lanzman je snimio film koji se zove Zašto Izrael. A njegov odgovor je glasio: zato što sudbina Zapada zavisi od toga. (...) Da Izrael nije rođen ili da nestane, to bi bio takav simbolički i moralni slom za Zapad da se od toga nikada ne bi oporavio.“
Predstava o moralnoj i demokratskoj prirodi Izraela, okruženog režimima koji nisu ni jedno ni drugo, deo je ideološkog arsenala telavivske propagande još od osnivanja te države. Izrael bi, prema toj logici, imao „pravo da se brani“ utoliko što brani i našu demokratiju. Lanzmanov film Zašto Izrael, snimljen 1972–1973, već je tada nastojao da odbaci tezu o kolonijalnom faktu. Otvara se scenom u kojoj Gert Granah, bivši član nemačke komunističke partije, svira na harmonici spartakističku antinacističku pesmu. U filmu se pojavljuju pesnikinja, levičarski aktivisti preživeli genocid, mlada pacifistkinja, sekretar kibuca – slika Izraela kakav više ne postoji. Od nemačkih komunista ostalo je tek nekoliko; zamenili su ih birači Erika Zemura (kandidata ekstremne desnice koji je na prethodnim predsedničkim izborima u Francuskoj osvojio oko 7%, inače osuđenog za izazivanje rasne mržnje, prim. prev) u Izraelu, koji su mu na predsedničkim izborima dali 53,59% glasova u prvom krugu – osam puta više od njegovog nacionalnog rezultata. Danas bi zvučalo gotovo neverovatno da jedan izraelski general ponovi, kao što je to učinio njegov kolega u sledećem Lanzmanovom filmu Cahal (1994): „Naša vojska je čista (...), ne ubija decu. Imamo savest i vrednosti i, zbog naše moralnosti, malo je žrtava.“ Trideset godina kasnije, izraelska vojska pretvorila je Gazu u klanicu, namerno gađa i ubija novinare i bolničare. Sve to, međutim, ne smeta „BHL“-u da mirno ponavlja: „Nikada nisam video vojsku — možda vam se to neće dopasti, ali tako je — koja preduzima toliko mera predostrožnosti da civilnih žrtava bude [izgovara odvojeno svaku reč] što je manje moguće“ (LCI, 6. oktobar 2024).
Desnica i krajnja desnica na Zapadu daju na Lanzmanovo pitanje odgovor bliži stvarnosti. Zašto Izrael? Zato što najradikalnijima među njima nudi etnonacionalističku i bezbednosnu utopiju: muževno, tvrdo, militarizovano društvo u ratu protiv muslimana. Društvo odlučno da ih, u (…)
