„Bobo (pežorativni izraz za uglađenog, lepo situiranog, Francuza, sastavljen od prva dva slova reži buržuj-boem, prim. prev) koji me naziva prostakom… ne smeta mi. Radije ću biti prostak nego bo-prostak (buržuj prostak, prim. prev)“, izjavio je voditelj Siril Anuna (kontroverzni voditelj najgledanijih francuskih talk emisija, poznat po prostačkom ponašanju, procionističkim i antilevičarskim stavovima, i prijateljstvu sa rekacionarnim milijarderom, vlasnikom televizija na kojima Anuna radi, Anesenom Boloreo, prim. prev) o pevaču Benjaminu Bjoleu, u emisiji C que du kif (C8, 11. jun 2020). Kao i drugi društveni arhetipovi, figura „prostaka” je neodređena kategorija, promenljivih granica, koja postoji manje kao društvena realnost, a više kao kristalisanje kolektivne osude. Poput izraza „bobo” (buržoaski boem), koji je takođe problematičan s deskriptivne tačke gledišta, „prostak” je pežorativan termin koji označava distancu: to je ujedno i „drugi” i onaj kome se zamera nedostatak kulture, koga se vidi kao seksistu, reakcionara, rasistu. Reč je, dakle, postala deo svakodnevne predstave o društvu, označavajući u jednom potezu i društvenu kategoriju i klasni odnos.
Moglo bi se pomisliti da ovaj termin povlači jasnu liniju između levice (koja bi svoje protivnike nazivala „prostacima”) i desnice (čiji bi ga pojedini predstavnici prigrlili). Međutim, dve nedavne knjige — Beaufs et barbares (Prostaci i varavari) Urije Buteldže (La Fabrique, 2023) i Ascendant beauf, od Rouz Lami (Seuil, 2025) — preispituju ovu kategoriju kako bi doveli u pitanje njenu klasno-prezirnu dimenziju i pokušali, svaka na svoj način, da je rehabilituju u cilju (ponovnog) stvaranja klasnih saveza u korist levice. Za Buteldžu, esejistkinju i dekolonijalnu aktivistkinju, cilj je ujedinjenje narodnih slojeva uprkos poreklu (belih „prostaka” i rasijalizovanih „varvara”) oko suverenističkog projekta izlaska iz Evropske unije, što vidi kao prvi korak u borbi protiv „integralne rasne države”. Lami, esejistkinja i feministička aktivistkinja, kroz priče „klasnih otpadnika” insistira na važnosti da levica prestane da prezire „prostake”. U obe knjige, reč se koristi za označavanje celokupne bele radničke klase — otvoreno kod Buteldže, koja govori o „belom proletarijatu”, a indirektnije kod Lami, koja se pita „ko još želi da brani belu radničku klasu”. Ovakav pomak, koji stoji u središtu oba dela, otvara i sociološka i politička pitanja: koga zapravo označavamo kada govorimo o „prostacima” i kakav je politički smisao rehabilitovanja ove figure iz perspektive levice?
Iako se u medijima i kulturnoj industriji „prostak” danas gotovo automatski vezuje za radničku klasu (pretežno mušku i belu), prvobitno je ova figura obuhvatala i ekonomski bolje stojeće slojeve, posebno male preduzetnike. Poreklu izraza pripisuju se dva izvora, koja su se s vremenom spojila. Najpre, skraćenica BOF (beurre, œuf, fromage — „puter, jaja, sir”) označavala je trgovce koji su se obogatili na crnom tržištu tokom okupacije i bili osumnjičeni za kolaboraciju. Zatim, sedamdesetih godina 20. veka, „prostak” postaje lik karikaturiste Kabua, inspirisan, između ostalog, vlasnikom jednog kafea i tadašnjim gradonačelnikom Nice Žakom Mesenom. Devedesetih, Kabu razvija lik: sada radi u komunikacijama i igra golf. Poburžoazirao se, ali zadržava konzervativne vrednosti — seksizam, rasizam, netrpeljivost prema ekolozima itd.
Dakle, od početka, „prostak” je mogao biti i lik izvan radničke klase i pripadati (maloj) ekonomskoj buržoaziji. Ono što ga definiše jeste distanca prema školskoj i visokoj kulturi i svetu intelektualaca koji je proizvode, dok se okreće potrošačkoj masovnoj kulturi, pa i demonstrativnom razmetanju bogatstvom. Tako je bivši francuski (…)
