Godine 2017. Portugalija je imala oko 400.000 stranaca, a krajnja desnica praktično nije postojala. Osam godina kasnije, broj stranih državljana porastao je na gotovo 1,6 miliona (15% ukupnog stanovništva), dok se krajnja desnica učvrstila kao druga politička snaga u parlamentu. U velikom delu Evrope potvrđuje se gotovo mehanička povezanost između porasta migracionih tokova i jačanja ksenofobnih stranaka. „Francuski narod više ne želi imigraciju“, zaključuje Marin Le Pen, pozivajući na referendum. Ali – koje pitanje bi trebalo postaviti?
Vratimo se u Portugaliju, 2008. godine, daleko pre nedavnog migracionog buma. Zemlja, pogođena finansijskom krizom, našla se na ivici bankrota. U zamenu za pomoć, Međunarodni monetarni fond i Evropska unija traže reforme: Lisabon mora da „modernizuje“ privredu – što znači privatizacije, seču javne potrošnje, deregulaciju tržišta rada. Treba povećati konkurentnost da bi se privukli investitori. Portugalija se do maksimuma prilagođava kako bi privukla svež kapital. Godine 2009. uvodi status „nerezidentnog državljanina“ (résident non habituel), namenjen privlačenju stranih menadžera i penzionera uz desetogodišnje oslobađanje od poreza. Rezultat – trenutni uspeh. Tri godine kasnije lansira „zlatnu vizu“ (ili „dozvolu boravka za investicione aktivnosti“), koja omogućava ubrzano sticanje državljanstva za one koji mogu da potpisuju čekove sa visokim ciframa. Na tržište nekretnina sliva se kapital. Konačno, uzastopne vlade sve polažu na turizam – otvaraju se low-cost avionske linije i liberalizuje tržište kratkoročnih izdavanja stanova. Milioni turista dolaze sa svojim devizama.
Na prvi pogled, terapija daje rezultate. Portugalija se 2014. vraća na put rasta, tekući račun beleži suficit, javni deficit se iz godine u godinu smanjuje. Nekadašnji „loš đak“ postaje uzor. Ali iza lepih pokazatelja krije se druga slika. Od finansijske krize zemlja beleži masovno iseljavanje, sa vrhuncem od (…)
