Kada se odmah po izboru uključio u ukrajinsko pitanje, američki predsednik Donald Tramp ponudio je Moskvi značajne ustupke – od odustajanja od plana da se Ukrajina uključi u Organizaciju severnoatlantskog pakta (NATO) do formalnog priznanja Krima kao ruskog teritorija. Šest meseci kasnije, Kremlj i dalje zadržava teritorijalne zahteve na pet oblasti susedne zemlje i namerava da Kijevu nametne ograničenja u pogledu bezbednosnih garancija. Ruska nepopustljivost – često objašnjavana kao lični inat Vladimira Putina – jasnije se razume ako se sagleda kroz rasprave koje je u zemlji izazvalo američko otvaranje. Ocrtavaju se dva pravca mišljenja, ali oba se slažu u jednom: ne odustajati ni od čega kada je reč o Ukrajini.
Situacija nosi izvesnu dozu ironije: uvođenjem masovnih paketa sankcija nakon invazije 2022, Vašington i Brisel su se nadali da će uneti razdor u redove vlasti. U to vreme prekid ekonomskih veza između Moskve i Zapada delovao je nezamislivo: 35% spoljne trgovine Rusije odvijalo se s Evropskom unijom – dvostruko više nego sa Kinom. Rusija je bila treći trgovinski partner Unije (297 milijardi dolara), iza Sjedinjenih Država (747 milijardi) i Kine (466 milijardi dolara). Godine 2016, više od 70% ruskih direktnih stranih investicija nalazilo se u zemlji članici EU (ne računajući finansijske centre i holdinge u poreskim oazama); još više ako se uračunaju Kipar, Luksemburg i Holandija, korišćeni kao platforme za izbegavanje poreza na ruski kapital. Među glavnim investitorima (takođe izuzimajući poreske rajeve), Velika Britanija, Nemačka i Francuska su 2018. imale skoro 33 milijarde dolara aktive u Rusiji. Mnogi oligarsi i visoki funkcioneri, zajedno sa suprugama i decom, živeli su ili studirali u Londonu, Parizu ili Nici.
U to vreme, liberalna opozicija računala je na raskol unutar vladajuće klase. Godine 2023, Leonid Volkov, najbliži saradnik Alekseja Navaljnog (koji je umro u zatvoru u februaru 2024), zajedno sa još nekoliko predstavnika organizacija protivnika politike Kremlja, uputio je pismo Žozepu Borelju, šefu evropske diplomatije, tražeći ukidanje restriktivnih mera protiv nekih oligarha koji nisu podržali invaziju na Ukrajinu. „Imao sam utisak (…) da bi stvaranjem presedana bilo moguće pokrenuti lančanu reakciju javnih osuda rata i podela u ruskim elitama“, objasnio je Volkov. Međutim, nakon kratkih kolebanja, većina ruskih milijardera vraća svoj kapital u zemlju i potvrđuje lojalnost Kremlju.
„Svetska većina“
Od 2022. u vladajućem taboru postoje dva narativa kojima se opravdava invazija Ukrajine.
Prema prvom, Rusija se suprotstavlja hegemonističkom Zapadu koji Ukrajinu koristi kao sredstvo da je potčini. U središtu je pojam „svetska većina“, sinonim za „globalni jug“. Uz retoriku protiv imperijalizma koja odzvanja sovjetskim tonovima, Moskva želi da sukobu da antizapadni karakter. Ovu tezu, koju su oblikovali intelektualci bliski Kremlju – poput Sergeja Karaganova, direktora Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku – u velikoj meri deli i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov. U programskim tekstovima objavljenim 2023. u zvaničnom časopisu ministarstva, Lavrov suprotstavlja interese „svetske većine, koja predstavlja 85% stanovništva planete“ i „neokolonijalnu politiku uskog kruga zapadnih država predvođenih Sjedinjenim Državama“. Prestžni Valdaj klub, važan think tank, posvetio je ovoj temi brojne sesije, na koje su pozivani lideri azijskih i afričkih država.
Drugi narativ predstavlja Rusiju kao (…)
