Pružiti ruku političkim protivnicima ili ih nastaviti progoniti: pred ovim izborom stoji Redžep Tajip Erdogan. Poslednjih meseci prevagnula je druga opcija — hapšenje 19. marta Ekrema Imamoglua, člana Republikanske narodne partije (CHP) i veoma popularnog gradonačelnika Istanbula, to jasno pokazuje. Optužen za „korupciju, stvaranje i vođenje kriminalne organizacije“, kao i za „zloupotrebu javnih sredstava“, Imamoglu je već u prvostepenom postupku ostao bez univerzitetske diplome stečene pre trideset godina. Njegovo zatvaranje izazvalo je talas protesta širom zemlje, koji su u velikim gradovima pod upravom CHP-a, ali i u uporištima Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP), brutalno ugušeni.
Turski predsednik, međutim, gleda i ka 2028. godini i predsedničkim izborima koji bi mogli da mu zatvore put do trećeg mandata, te ga primoraju da obuzda autoritarne nagone. Ustav predviđa najviše dva uzastopna predsednička mandata. Erdogan je prvi put izabran 2014. godine, opštim glasanjem (što je bila novina u Turskoj), a zatim i 2018, u okviru tek uvedenog predsedničkog sistema. Tvrdio je da je tom reformom „brojač resetovan“, pa je ponovo pobedio 2023. Da bi se mogao kandidovati i 2028, Ustav bi morao da se menja uz odobrenje parlamenta, Velike narodne skupštine Turske.
Jedna opcija bila bi da obezbedi saglasnost tri petine poslanika (360 od 600). Međutim, na parlamentarnim izborima 2023, održanim istog dana kada i predsednički, AKP je oslabio i osvojio samo 267 mesta, dok je njegov ekstremno desni saveznik, Partija nacionalističke akcije (MHP), dobio 50. To je daleko ispod potrebnih 360. Uz to, u takvom slučaju obavezan je i referendum o ratifikaciji. S dvocifrenom inflacijom (33,52% u julu), tri godine zaredom obezvređivanom lirom (2022–2024) i sve osporavanijim represivnim merama, takva narodna konsultacija bila bi visokorizična operacija.
Koje ustupke bi mogao da ponudi?
Druga opcija za predsednika-kandidata, kojom bi izbegao referendum, bila bi da dvotrećinska većina (400 poslanika) izglasa promenu Ustava. Ipak, čak i ako bi Erdogan uspeo da obezbedi tu podršku, nije izvesno da bi potom dobio izbore, pa ni u slučaju da Imamoglu ostane zatvoren u zatvoru visoke bezbednosti u Silivriju. Još 2023. kandidat CHP-a Kemal Kiličdaroglu uspeo je da osvoji skoro 48% glasova, iako nije imao ni približnu harizmu Imamoglua. Partija u svojim redovima ima i druge figure koje bi Erdoganu mogle zadati ozbiljne muke: Mansura Javasha, gradonačelnika Ankare, reizabranog 2024. godine i popularnog i van prestonice, ili pak Ozgura Ozela, lidera CHP-a, koji je pokazao političku efikasnost time što je njegova stranka na lokalnim izborima 2024. pobedila u velikim gradovima, ali i u brojnim bastionima AKP-a na Crnom moru i u Anadoliji.
Ova neizvesnost mogla bi Erdogana naterati da potraži podršku drugih partija. U parlamentu, Partija jednakosti i demokratije naroda (Dem), koja okuplja progresivne kurdske birače, kao i ekološke i feminističke pokrete, ima ukupno 64 poslanika, u savezu s još dve manje levičarske partije. Uz cenu ustupaka koje tek treba definisati, Erdogan bi mogao pokušati da ih privuče na svoju stranu, što je dragocen dodatak, ali i dalje nedovoljan. Čak i uz pet poslanika islamo-nacionalističke Nove partije prosperiteta (YRP), računica se ne bi zatvorila. Ostaje mogućnost okretranja ka 44 poslanika Dobre partije (IYI), osnovane od disidenata iz MHP-a i desnog krila CHP-a. Njena (…)
