Evropska unija je promovisana kao sredstvo jačanja Starog kontinenta naspram velikih sila, pre svega Sjedinjenih Država. Ipak, u četvrt veka posle Ugovora iz Mastrihta dogodilo se suprotno: Evropa se danas nalazi još potčinjenija politički, ekonomski i vojno Vašingtonu, a time i slabija i manje autonomna. U sferi trgovine, energetike, odbrane ili spoljne politike, evropske zemlje su poslednjih godina sistematski delovale protiv sopstvenih interesa kako bi se prilagodile američkim strateškim prioritetima.
Najava 27. jula o sklapanju trgovinskog sporazuma između Unije i Sjedinjenih Država, po kojem će američki proizvodi slobodno ulaziti u Evropu, dok će evropski izvozi u Ameriku plaćati paušalnu carinu od 15%, predstavlja karikaturalan primer ove kapitulacije. Ona se nadovezuje i na obećanje da će se kupiti 700 milijardi evra američkih ugljovodonika i investirati 550 milijardi evra preko Atlantika. Grčki ekonomista Janis Varufakis vidi u tome evropsku verziju Ugovora iz Nankinga iz 1842. godine. Prvi u nizu „nejednakih ugovora“ koje su zapadne sile nametnule Kini, on je davao ogromne ustupke Ujedinjenom Kraljevstvu i označavao početak „veka poniženja“. Ali „za razliku od Kine 1842, Evropska unija je poniženje izabrala slobodno“, a ne posle vojnog poraza, dodaje bivši ministar finansija.
Snimci Ursule fon der Lajen kako se 27. jula na golf terenu u Škotskoj obraća Donaldu Trampu, dok on grmi protiv vetroturbina, a zatim najavljuje kaznene trgovinske mere, oštro se suprotstavljaju spektakularnom dočeku Vladimira Putina u Ankoridžu nekoliko nedelja kasnije. Ova scena još više zbunjuje s obzirom na to da je Evropa imala ozbiljne adute za nadigravanje u transatlantskom odnosu.
Volja za nemoć
Na diplomatskom planu, Stari kontinent oscilira između marginalizacije i potpunog izopštavanja. Nakon „mirovnog samita“ Trampa i Putina na Aljasci, evropski lideri ostali su svedeni na predsoblja i sporedne uloge, prinuđeni da prose mrvice informacija i laskaju stanaru Bele kuće; oni se „upinju da ne izgledaju prevaziđeno“, ismeva Washington Post (10. avgust 2025), dok se pregovara o budućnosti njihovog sopstvenog kontinenta. „Najbolja istorijska paralela ne nalazi se u Evropi, već ironično u imperijalnim praksama koje je Evropa nekada sama nametala slabijim narodima“, objašnjava francuski preduzetnik i geopolitički analitičar Arno Bertran. Dva dana nakon što je Tramp odustao od primirja kao preduslova za pregovore, priklonivši se ruskoj želji za globalnim mirovnim sporazumom, predsednica Evropske unije sledi njegov primer. „Bilo da to nazovemo primirjem ili mirovnim sporazumom, važno je da se okončaju ubistva“, izjavila je 17. avgusta, iako je do tada branila suprotnu poziciju.
Kao i u slučaju carinskog sporazuma, Evropa je sama sebi trasirala put krsta. Njeni predstavnici su redom sledili američku strategiju destabilizacije Rusije, od 2022. prihvatili rat preko posrednika koji vodi NATO, podkopali sopstvene privrede odricanjem od jeftinog ruskog gasa, a zatim pokušali da sabotiraju mirovne inicijative Donalda Trampa obećanjem neograničene finansijske i vojne podrške Kijevu. Time nisu ugrožavali samo svoje ekonomske i bezbednosne interese: otuđujući istovremeno i Moskvu i Vašington, faktički su se isključili iz svake značajne uloge u pregovorima.
Ako lideri Unije često opravdavaju svoje postupke pozivanjem na transatlantsku vezu, zajednički interesi dvaju obala okeana teško se prepoznaju. Može se čak pretpostaviti da Vašington, produžavajući rat, nije imao za cilj samo da oslabi ili „iscrpi“ Rusiju, već i da podrije Evropu, prekidajući njene ekonomske i strateške veze sa Moskvom, posebno nemačke. Taj cilj postignut je na dva načina. Prvo, ponovnim jačanjem i širenjem NATO-a, institucije koju de facto kontrolišu Sjedinjene Države, a čija je glavna funkcija oduvek bila da (…)
