„Da li je Indonezija konačno na putu da postane ekonomska supersila?“, pitao se Financial Times 2023. godine. „Bez sumnje“, odgovorio je godinu dana kasnije francuski časopis Conflits, koji je zemlju identifikovao „pored Kine i Indije“ kao „trećeg regionalnog ili možda globalnog giganta (…) koji se tiho i mirno pojavljuje“. Perspektiva da šesnaesta ekonomija sveta do sredine veka stigne do petog mesta podstiče nade investitora.
Međutim, Indonezija je već i ranije razočarala. Istina, bivšeg predsednika Džokovija (Joko Widodo, 2014–2024), koji se uglavnom koncentrisao na unutrašnju politiku, 2024. je zamenio Prabovo Subijanto, mnogo više okrenut međunarodnim pitanjima. Optuživan za teška kršenja ljudskih prava tokom duge autoritarne epohe (1966–1998), ovaj bivši general mogao bi da iskoristi svetski kontekst naklonjen njegovim opcijama: desni populizam je u usponu, a „liberalne demokratije“ kao da su se odrekle svojih obaveza prema ljudskim pravima. Ali promena stila neće biti dovoljna da ukloni strukturne prepreke indonežanskom usponu.
Obećanje budućeg čuda počinje da poprima oblik 1998. godine, nakon pada jednog od poslednjih kapitalističkih diktatora iz doba hladnog rata: Suharta (1967–1998). Decenije autoritarne vladavine okončane su posle azijske finansijske krize (1997–1998), koja je potresla zemlju, izazvala podele unutar elita i raspalila društveni gnev. Indonezija tada ulazi u proces demokratizacije koji je Svetska banka pozdravila kao „veliki prasak“. Od Vašingtona do Kanbere, slavila se zemlja koja ne samo da se otvara demokratiji i izgleda voljna da učestvuje u globalnoj ekonomiji, već i koja ima muslimansku većinu a da pri tome ne gaji neprijateljstvo prema Zapadu.
Decentralizacija korupcije
Ipak, neoliberalna bajka potcenila je otpornost lokalne oligarhije. Organizovana oko promenljivih koalicija između figura iz birokratije i privatnog sektora, ona ne predstavlja samo skup bogatih i moćnih pojedinaca: radi se o strukturi moći čiji se elementi mogu menjati bez ugrožavanja sistema. Podržavana od strane državnih aparata pod Suhartom, ona mu je uspela preživeti tako što je preuzela kontrolu nad političkim i ekonomskim institucijama u periodu koji je poznat kao Reformasi („reforma“).
U talasu azijske krize, Međunarodni monetarni fond (MMF) zahtevao je ubrzanje trgovinskih, bankarskih i finansijskih deregulacija započetih padom cena nafte 1980-ih. Usvajane selektivno, te politike su omogućile oligarhiji da se transformiše. Privatizacije, na primer, predstavljane od strane međunarodnih razvojnih organizacija kao lek za ekonomiju nagriženu korupcijom i ugušenu birokratijom, zapravo su organizovale prenos javnih monopola u ruke privatnih konglomerata vođenih ličnostima ranije povezanim sa državom. Administrativna decentralizacija, koja je trebalo da stvori lokalne vlade osetljive na zahteve stanovništva (i tržišta), zapravo je proširila mreže patronata na lokalni nivo. Drugim rečima, decentralizovala korupciju. Kroz političke stranke (stare i nove), rekompoziciju parlamenata (regionalnih i nacionalnog), kao i mnoštvo društvenih organizacija, elite iz Novog poretka (Suhartov režim) zadržale su kontrolu nad institucijama i pristup javnim resursima za privatnu akumulaciju. Glumci koji su na scenu ušli kao reformatori ubrzo su uvučeni u zupčanike ogromnih klijentelističkih mreža, postavši njihovi aktivni članovi.
Oni koji su zamišljali da će „civilno (…)
