U naručju svog oca, tromesečni Aram maše rukama u malom bodiju. Ponesen je zaraznom radošću gomile okupljene ispred Groba neznanog junaka, na uzvišenju iznad Damaska. U noći 3. jula, mrak paraju snopovi svetla sa velike bine na kojoj će ubrzo biti otkriven vizuelni identitet nove Sirije.
Sam čin da se ljudi mogu okupiti tako blizu predsedničke palate, a da ne rizikuju hapšenje, vraća euforiju prvih dana „oslobođenja“, nakon pada diktatora Bašara el Asada 8. decembra i njegovog bekstva u Moskvu. „Ništa nije večno, Bašar je pao“, uzvikuje grupa mladića. Zatim formiraju kolo oko Arama, simbola generacije Sirijaca koji, kako se nadaju, više nikada neće morati da povijaju kičmu pred vlašću. Bar tako obećava novi neslužbeni himan koji pevaju: „Podigni glavu, ti si slobodan Sirijac.“ Dva dana ranije Damask i drugi veliki gradovi već su slavili nakon što je objavljeno ukidanje američkih sankcija; prepreke koja je četrnaest godina sputavala obnovu zemlje razorene ratom i pljačkom.
U ponoć, na džinovskom ekranu pojavljuje se zlatni orao na zelenoj pozadini sa tri zvezde iznad njega. Sledi prenos govora tranzicionog predsednika Ahmeda el Šaraa, koji naglašava sledeće: „Identitet koji danas usvajamo oličava Siriju koja ne prihvata ni podele ni razdvajanja“, dodajući da je „kulturna i etnička raznolikost bogatstvo, a ne izvor sukoba“. Tri dana kasnije, Sjedinjene Države objavljuju da uklanjaju grupu iz koje potiče novi čovek na čelu Damaska, Hajjat Tahrir el Šam (HTŠ, Organizacija za oslobođenje Levanta, ranije Front el Nusra), sa liste „stranih terorističkih organizacija“.
Ali u zemlji koja tek izlazi iz duge noći, dovoljna je jedna varnica da sve ponovo potone u mrak.
Dana 11. jula, napad na jednog prodavca povrća Druza od strane naoružanih beduinskih grupa na putu Damask–Suejda, grada na jugu Sirije sa većinskim druzkim stanovništvom, pokreće lanac sukoba. U provinciji izbijaju okršaji između druzkih frakcija i beduinskih boraca. Posle tri dana borbi, intervencija vladinih snaga na strani Beduina radi „uspostavljanja reda“ pokreće talas zločina nad civilima oba naroda. Ti događaji otvaraju prostor za novu izraelsku vojnu intervenciju: izraelski avioni bombarduju položaje sirijske vojske sve do srca Damaska, pod izgovorom da štite druzku manjinu (videti „Jedna okupacija da prikrije drugu“).
„Vladine snage presekle su vodu, struju, pristup hrani i sprovode pokolj iza zatvorenih vrata nad Druzima. U mom kvartu ispalili su pet raketa i ubili troje mojih komšija“, svedoči nam 16. jula Osama T., mladi Druz koji je uspeo da pobegne iz Suejde. Sva svedočanstva prikupljena o ovoj eksploziji nasilja slažu se u jednom: verska mržnja razbuktala se do apsurda. Tako je trinaest članova jedne porodice ubijeno u sopstvenoj kući od strane „pripadnika ministarstava odbrane i unutrašnjih poslova“ pod kontrolom novog režima, navodi Sirijski opservatorijum za ljudska prava (SOHR). „Porodica Radvan bila je poznata kao jedan od najvatrenijih pristalica revolucije protiv Asadovog režima“, žali se Maksim Abu Dijab, aktivista civilnog sektora. Brojni snimci pogubljenja, koje su sami izvršioci snimali, šire se društvenim mrežama, dokumentujući zločine obe strane, ali i održavajući atmosferu straha i nekažnjivosti. „Ja sam Sirijac“, odgovara jedan čovek svom dželatu kada ga ovaj pita da li je „musliman ili Druz“, pre nego što biva hladnokrvno ubijen pred kamerom. Za nedelju dana ubijeno je 1.311 ljudi; među njima 300 druzkih civila, od čega je 196 pogubljeno, kao i troje beduinskih civila, prema podacima SOHR-a. Sirijska mreža za ljudska prava (SNHR) beleži najmanje 814 mrtvih.
Posle objave o prekidu vatre između Izraela i Sirije, koju su 19. jula proglasile SAD, Al Šaraa je pozvao beduinske borce da ga poštuju, uz pohvale za njihovo „herojsko držanje“. Obećao je i da će „privesti pravdi“ počinioce zločina nad „druzkim narodom, koji je pod zaštitom i odgovornošću države“. Dana 31. jula, Ministarstvo pravde saopštilo je da osniva komisiju za ispitivanje događaja u Suejdi, čiji se izveštaj očekuje do kraja septembra. Ipak, stanovnici grada ostaju pod opsadom, uz strategiju kolektivnog kažnjavanja koja podseća na najmračnije trenutke svrgnutog režima.
Za mnoge Sirijce, ovaj novi vrhunac nasilja označava kraj euforije i povratak surovoj stvarnosti. Stara Sirija, sa diktaturom i mračnim mukhabaratima (tajnim službama), jeste mrtva, ali nova još nije rođena. „Pad režima je samo jedna etapa na putu povratka naše zemlje“, kaže Sana Jazigi, osnivačica Kreativnog sećanja na sirijsku revoluciju, digitalne platforme osnovane 2013. radi „arhiviranja slobodnog izražavanja, umetnosti i kulture u vreme revolucije i rata u Siriji“.
A samo devet meseci ranije preovladavao je optimizam. Emocionalni šok izazvan odlaskom Asada bio je tim snažniji što su gotovo svi Sirijci izgubili nadu. U celoj zemlji odvijale su se scene povratka izbeglica zapanjenih brzinom događaja.
Dana 15. decembra, Mustafa el Hadž napušta Liban, gde vodi školu za sirijske izbeglice, i zajedno sa rođakom Giatom kreće prema dolini Beka i graničnom prelazu Masnaa, glavnom putu između Libana i Sirije. Na sirijskoj strani, pod pocepanim portretom svrgnutog diktatora, borci koalicije predvođene HTŠ-om su novi gospodari tog mesta. Inače hladan i staložen, El Hadž kleči, čupa busen trave i pušta da mu se otme jecaj potisnut četrnaest godina. „Prvi put ulazim u svoju zemlju s ljubavlju“, kaže nam pre nego što ponovo sedne za volan i krene ka Damasku, gradu koji nije video još od 2011. godine.
Radost dvojice ljudi podelila je velika većina naroda teško iskušanog godinama stradanja, što potvrđuju i demografski podaci: 6,2 miliona izbeglica u inostranstvu (u Libanu, Turskoj, Nemačkoj) i više od 6,8 miliona interno raseljenih. Prvi signali koje šalje nova vlast nagoveštavaju da se Sirija kreće ka mirnijoj tranziciji, a ne ka novom ciklusu nasilja. S jedne strane, brzi raspad vojske, nakon poraza Hezbolaha od Izraela, omogućio je da se izbegnu bratoubilačke borbe. S druge, Ahmed el Šaraa, koji je odbacio svoj ratni nadimak Abu Muhamed el Džulani, uprkos džihadističkoj prošlosti održao je smirujući govor za verske manjine u zemlji, obećavši da će ih zaštititi. Znak pragmatičnog pristupa predstavlja i to što je dozvolio Rusiji, pokrovitelju i zaštitniku starog režima, da zadrži svoje pomorske i vazdušne baze u Tartusu i Hmejmimu. Njegovi prvi potezi državnika otkrivaju političara (…)
