Usred leta, splet događaja prošao je gotovo neprimećeno. Možda zato što je plan, koji je 15. jula predstavio francuski premijer radi „uravnoteženja“ javnih finansija, privukao svu pažnju. Vladina budžetska ofanziva ne trudi se čak ni da glumi pravednost. Porez na bolesne, kresanje prava nezaposlenih, zamrzavanje socijalnih davanja, rasturanje javnih službi, ukidanje dva neradna dana… — cena velikog evropskog naoružavanja pada na pleća najslabijih. Jer, „od tih šugavih dolazi svo zlo“! Na televizijskom kanalu krajnje desnice CNews, poslanik makronista Matje Lefevr pokušava 4. avgusta da pridobije birače Nacionalnog zbora, osuđujući „sistem u kojem jedni kradu i varaju, a drugi rade duplo više da bi ga finansirali“. Vratiti se iz bolnice taksijem kad još možeš da hodaš? „Ubod nožem u društveni pakt“, sugerisao je, s pravedničkim izrazom lica. Dan ranije, u listu Le Parisien, ministarka rada Katarin Votren žalila se na razmere te „prevare“: 13 milijardi evra — zaboravljajući da precizira da više od polovine tog iznosa potiče od poslodavaca, u vidu rada na crno.
Ali, nekoliko nedelja ranije, sasvim drugačiji ton je ušao u tišini u javnu raspravu. Dana 1. jula senatori Olivije Rietman i Fabijen Gej predali su Žeraru Laršeru svoj izveštaj o korišćenju državnih subvencija velikim kompanijama. Tip dokumenta koji je predsedniku gornjeg doma Parlamenta morao da „opari ruke“ čim ga je primio. Jer, zaključak dvojice parlamentaraca — jednog komuniste, drugog republikanca — svodi „socijalnu prevaru“ kojom opseda ministarku Votren na dečju igru izviđača. Svake godine država velikodušno poklanja — često bez ikakvih protivusluga, kontrole ili procene — više od 200 milijardi evra preduzećima. Tačan broj niko ne zna, jer vlada ne smatra potrebnim da vodi evidenciju o hiljadama mehanizama nagomilanih tokom decenija. Ali, prema proceni same senatorske komisije, subvencije (48 milijardi evra), oslobađanja od doprinosa (75 milijardi) i poreske olakšice (88 milijardi) činili su najmanje 211 milijardi u 2023.
Ova rasipanja, u teoriji, treba da čuvaju radna mesta, povećavaju konkurentnost i razvijaju strateške sektore. U praksi, pored njihove ležerne dodele, na koju ukazuju senatori-istražitelji, efekat varira između nikakavog i slabog. Nakon što ih je 2022. analizirao, Centar za sociološka i ekonomska istraživanja iz Lila (Clersé) potvrdio je da bi u raspodeli državne pomoći privatnom sektoru i „majmun sa povezom na očima postizao rezultate ništa lošije“ od ministara iz Olandove ili Makronove ere. Fiskalne olakšice za smanjenje „troškova rada“ ne odvraćaju poslodavce od automatizacije umesto zapošljavanja; oslobađanja od doprinosa, koncentrisana na niske zarade, obaraju nivo kvalifikacija u izvoznim firmama i idu u korist njihovim stranim konkurentima. Što se tiče „poreza na konkurentnost i zapošljavanje“ (CICE — poklon od ukupno 100 milijardi evra, uveden 2013. od strane socijalističkog premijera Žan-Marka Eroa), on je pokazao da grane koje nisu izložene međunarodnoj konkurenciji, poput maloprodaje, radije povećavaju svoje marže nego što zapošljavaju ili snižavaju cene. „Grupa Ošan objavila je 5. novembra 2024. nameru da otpusti 2.384 od svojih 54.000 zaposlenih u Francuskoj“, primećuju senatori, nakon što je „od 2013. do 2023. ova grupa dobila 636 miliona evra poreskih olakšica i 1,3 milijarde oslobađanja od socijalnih doprinosa“.
Povlašćeni sa vrha
Uprkos nesposobnosti da očuvaju zaposlenost ili spoljnotrgovinski bilans, ova davanja postala su prva stavka državnih troškova: 211 milijardi evra godišnje premašuje kombinovane rashode za obrazovanje, odbranu i servisiranje duga. Značajan deo tih sredstava ne završava u smanjenju nezaposlenosti, već u porastu privatnih bogatstava. Od 2013. do 2019. Carrefour je ostvario 3,6 milijardi evra profita i akcionarima isplatio 2,8. U istom periodu, ova grupa je uživala 2,3 milijarde poreskih oslobađanja kroz CICE. ArcelorMittal je „tokom protekle decenije prosečno isplaćivao 200 miliona evra dividendi godišnje na globalnom nivou, dok je 2023. u Francuskoj dobio 298 miliona evra pomoći“, da bi zatim najavio nova otpuštanja 2025, beleži izveštaj Gej–Rietman.
U letnjoj letargiji, dvojica aktera shvatila su da „socijalna prevara“ ne može još dugo da zaklanja šumu subvencija namenjenih dividendama. Najpre sam premijer. U govoru 15. jula Fransoa Bajru je sugerisao da država ubuduće daje „manje subvencija uz više slobode“. Često obećavano od strane vlada koje su tražile izgovor za politiku štednje, smanjenje pomoći nikada nije napustilo potopljeni kontinent političkih želja bez učinka. Sa druge strane društvenog spektra, i sindikati su shvatili eksplozivnu prirodu državnog plena u korist vlasnika kapitala. U zajedničkom saopštenju, objavljenom 9. avgusta, glavne sindikalne centrale su u samom uvodu projekta budžeta za 2026. stavile na tas 211 milijardi evra poklonjenih poslodavcima i odricanja tražena od zaposlenih. Argument je snažan. Bio bi još snažniji ako bi se logika malo produžila: javno finansiranje privatnih profita nije anomalija koju (…)
