Arapske zemlje ne priteču u pomoć Gazi. Nijedna od njih nije pokrenula ozbiljnu diplomatsku inicijativu da spreči ponovnu okupaciju enklave i zaustavi izraelske ofanzive koje traju već skoro dve godine. Uprkos zastrašujućem ljudskom bilansu (70.000 mrtvih, od čega 70% žena i dece, prema procenama) i gladi dostojnoj najmračnijih srednjovekovnih opsada, nijedna prestonica Magreba ili Mašreka ne traži sankcije protiv Tel Aviva, niti preti svojim zapadnim partnerima merama odmazde zbog njihove nepokolebljive podrške Benjaminu Netanjahuu i njegovoj vladi. Za razliku od 1973, u vreme Oktobarskog rata, Organizacija arapskih zemalja izvoznica nafte (OPEC) danas ne pokušava da ubedi druge proizvođače da ograniče isporuke „crnog zlata“ kako bi Vašington bio primoran da pritisne svog štićenika. Pojedini događaji najbolje oslikavaju ovu promenu epohalnih razmera: dok američko oružje nastavlja da pristiže u Izrael, a Kongres odobrava kredit za kreditom u korist Tel Aviva, američki razarač USS Forrest Sherman mirno uplovljava u alžirske luke u maju.
Nedavno oslobođen posle četrdeset i jedne godine provedene u francuskim zatvorima, komunistički aktivista Žorž Ibrahim Abdalah jednako oštro optužuje arapske narode koliko i njihove lidere. „Palestinska deca umiru od gladi, izjavio je po dolasku u Bejrut. To je sramota za istoriju. Sramota za arapske mase, još više nego za režime. Režime poznajemo. Ali koliko je mučenika poginulo u protestima? U pokušaju da se probiju granice Gaze? Nijedan. Niko. Sve zavisi od egipatskog naroda, više nego od bilo koga drugog.“
Egipatski lideri, međutim, nemaju takvo viđenje. Bez ikakvog obzira, produbljuju ekonomsku saradnju s Tel Avivom. Za Kairo nema govora o prekidu diplomatskih odnosa, iako svakodnevno umiru desetine ljudi u Gazi. Tačno je da 40.000 egipatskih vojnika jeste raspoređeno na severu Sinaja, ali njihova misija nije da obezbede prolaz humanitarnoj pomoći, već da spreče priliv izbeglica na poluostrvo. Da nije bez (…)
