Masakri od 7. oktobra 2023. doneli su smrt Pojasu Gaze. Proći će godine dok on ponovo ne oživi, ako uopšte ikada oživi. Ali ti događaji, i izraelski napad koji je usledio, ubili su i nadu u jedno drugačije izraelsko društvo. Još je prerano da se izmeri razmera štete koju je ovaj rat naneo izraelskoj državi i njenom društvu. Promena je, međutim, očigledno radikalna. I ovde će raščišćavanje ruševina i obnova potrajati godinama, ako ikada i dođu. Gaza i Izrael su uništeni, možda nepovratno, svaki na svoj način. Pustoš u Gazi vidi se golim okom, kilometrima unaokolo; pustoš u Izraelu i dalje se skriva ispod površine.
Sedmi oktobar predstavlja istorijsku prekretnicu. Tog dana Hamas je ušao u Izrael i počinio pokolj bez presedana. Tog dana Izrael je promenio lice. Možda je to novo lice i ranije bilo sakriveno iza maske, čekajući trenutak da se otkrije. A možda je reč o još dubljoj mutaciji. Kako god bilo, demoni su tog dana izašli iz kutije i neće se uskoro vratiti. Gaza je sada nenastanjiva. A za one koji teže slobodnom i demokratskom životu, Izrael je takođe postao neprijateljska zemlja.
Vrlo brzo nametnuto je jedno tumačenje događaja, koje je promenilo političku i egzistencijalnu svest zemlje. Vlasti, mediji i komentatori odmah su napade označili kao „najveću katastrofu koja je zadesila jevrejski narod posle Holokausta“. Dakle, Šoa i 7. oktobar 2023. u istom dahu, kao da su uporedivi, kao da su se dogodila dva istrebljenja… Apsurdno preterivanje, bez ikakvog utemeljenja — po obimu, ciljevima, sredstvima, sve je različito — ali ponavljano do iznemoglosti, savršeno skrojeno za državnu propagandu. Taj izbor poređenja nije bio slučajan. On proizlazi iz viktimizacije koja Izrael prati od osnivanja 1948, posle genocida nad Jevrejima; viktimizacije koja, u očima mnogih Izraelaca, daje zemlji pravo da postupa kako nijednoj drugoj nije dopušteno. Čim je ta analogija postavljena kao samorazumljiva u javnoj raspravi, ona je poslužila kao zeleno svetlo koje je Izrael sam sebi dao da pokrene napad: ako je 7. oktobar bio „holokaust“, onda je i genocid koji sledi legitiman.
„A šta ste hteli da uradimo?“
Tako se raspoloženje u zemlji promenilo, ili se barem razotkrilo, oslobođeno svake političke korektnosti. Mnogi Izraelci, verovatno većina, sada smatraju da „u Gazi nema nevinih“. Prema istraživanju centra aChord, povezanog s Hebrejskim univerzitetom u Jerusalimu (avgust 2025), u to veruje 62% Izraelaca, odnosno 76% izraelskih Jevreja. Ova optužba, ponavljana na sve načine poslednje dve godine, postepeno se proširila, pa je postalo uobičajeno čuti i da „nema nevinih Palestinaca“, drugim rečima, da i Palestinci sa Zapadne obale zaslužuju kaznu. Takva ideologija trasira put izraelskoj desnici, čiji je stari san uspostavljanje čisto jevrejske zemlje „od reke do mora“.
Masakri koje je Hamas počinio 7. oktobra u Izraelu su doživljeni kao dokaz urođene žeđi Palestinaca za krvlju. Svako pominjanje istorijskih, političkih ili društvenih okolnosti tog napada smatralo se pokušajem opravdavanja, pa samim tim i izdajom. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš bio je jedan od prvih međunarodnih glasova koji je taj kontekst spomenuo. Tel Aviv ga je odmah optužio za antisemitizam. Kako se usuđuje? Žestina tog diskursa objašnjava se lako: svako stavljanje događaja u kontekst potkopava legitimitet izraelske „odmazde“. Zato treba ignorisati život u beznađu opsade koji se nameće stanovnicima Gaze, ali i napuštanje Palestinaca od strane međunarodne zajednice, uključujući i arapske zemlje koje su se postepeno približile Izraelu.
Još jedna „očiglednost“ brzo se proširila: da Izrael može sebi sve da dozvoli. (…)
