Ako njujorška politička scena često zbunjuje svojim osobenostima, ponekad njene peripetije uspeju da zaintrigiraju ceo svet. Godine 1886, disidentska kampanja Henrija Džordža na opštinskim izborima izgledala je kao da menja raspored snaga u metropoli. Sa osvojenih 31 %, ekonomista je pretekao republikanca Teodora Ruzvelta (27,5 %), koji će kasnije postati predsednik Sjedinjenih Država, i uzdrmao moćnu mašineriju demokrata, čiji je kandidat Abram Hjuit (41 %) uživao podršku brojnih republikanskih birača uplašenih Džordžovim programom. Oduševljen ovim uspehom, postignutim na čelu tek osnovane Ujedinjene radničke partije — koalicije od oko dvesta sindikata nastale svega nekoliko meseci ranije — Fridrih Engels pozdravio je inventivnost američkih masa, koje su se toga „istorijskog dana“ nametnule kao autonomna politička sila. Bilo je očigledno da su veliki kapitalistički interesi trgovine i industrije mogli da pobede samo zahvaljujući mitovinama, punjenju glasačkih kutija i drugim besramnim prevarama. Uprkos svojim rezervama prema Džordžovom projektu, koji je smatrao „konfuznim“ i „nedovoljnim“, Engels je ostao optimista: „Svuda gde se buržuji bore takvim sredstvima, rasplet ne može dugo da se čeka, i ako u Evropi ne ubrzamo, Amerika će nas brzo prestići“.
Ne može se reći da je Njujork posle toga imao mnogo kandidata iz radničkih formacija koji su se upustili u izbornu trku, a još manje onih koji su je dobili. Ipak, socijalizam je deo lokalnog pejzaža već duže nego što njegovi kritičari obično misle, pa čak i bez vraćanja dalje od 1872, kada je sedište Prve internacionale premešteno u Njujork. Naravno, sama reč „socijalizam“ tokom vremena je označavala čitav spektar političkih pozicija i mera. Za Karla Marksa i Engelsa, Džordžov univerzalni porez na zemljište bio je veoma daleko od socijalizma definisanog kao kolektivna svojina — što ga ipak nije sprečilo da snažno odjekne među njujorškim radnicima koji su iznajmljivali stanove od nemarnih vlasnika, a posebno među irskim imigrantima, u trenutku kada je i njihova zemlja potresana agrarnim pobunama na tu temu.
Ako se danas, za razliku od Džordža, Zohran Mamdani kandiduje pod demokratskom zastavom, on ipak ostaje autsajder unutar partije, jer se politički formirao u okviru Demokratskih socijalista Amerike (DSA). Kako njegovu viziju socijalizma uklopiti u taj istorijski promenljivi leksikon? I šta se iz toga može zaključiti o načinu na koji bi upravljao gradom?
Među inspiracijama na koje se poziva nalazi se i struja „socijalista kanalizacije“, tako nazvanih jer su u prvi plan stavljali upravljanje komunalnim službama i javno zdravlje u američkim gradovima kojima su rukovodili (više od 180 u svom zenitu, između 1911. i 1920).
