Milioni slušalaca već su se navikli da na France Interu redovno čuju podršku političkim projektima Rafaela Gliksmana, a da ta neprekidna melodija ne izazove ni najmanji skandal. Tako je 24. juna Patrik Koen svoju jutarnju hroniku posvetio promociji svog štićenika, oličenja „socijaldemokratske, proevropske, ekološke levice, protiv Trampa, protiv Melanšona“. Ali dovoljno je bilo da urednik Toma Legran (France Inter, Libération), u društvu Koena (France Inter, France 5), ponovi taj credo pred dvojicom socijalističkih funkcionera — i da to bude krišom snimljeno u restoranu i objavljeno na jednom krajnje desničarskom sajtu — pa da mediji planu: otkrivena je „zavera“ koja sablažnjava, dok svakodnevni skandali prolaze neprimećeni.
Na snimku Legran izlaže strategiju koja bi trebalo da pogura kandidaturu „bez Melanšona i bez Atala“, i koja bi mogla da objedini njegove sagovornike. U prvom krugu, trebalo bi „proširiti polje levog centra, od Rufena do Kanfena“, kako bi se Gliksman „našao u sredini“. U drugom, suočen s krajnjom desnicom, Gliksman bi još lakše pridobio neodlučne, jer, dodaje Legran, „birači desnog i levog centra, iako se ne čuju mnogo, masovno slušaju France Inter“.
Odjednom, desnica se zgraža. Ne nad spregom političko-medijskih elita, niti nad spremnošću urednika da nameću kandidate, već nad „progresivnim“ i građanskim pristrasnostima javnog servisa. Fascinantno otkriće koje podseća na scenu iz filma Kazablanka (1942), kada policijski komesar ulazi u kockarnicu i viče: „Šokiran sam, zbilja šokiran, što se ovde kocka“ — dok u isto vreme trpa dobitke u džep.
Svi „kompatibilni s Makronom“
Na France Interu ta „zbilja šokantna“ igra traje već najmanje tri decenije. Trojica glavnih jutarnjih kolumnista — Dominik Se, Koen i Pjer Aski — svi su „kompatibilni s Makronom“ i skloni povećanju vojnih izdataka. Političke komentare uvek dobija neki centrista ili umereni ekolog (nedavno Legran, Jael Gus, Koen). Spoljnu politiku uvek tumači pristalica federalne Evrope (nekada Bernard Geta, koji je u međuvremenu postao poslanik Makronove liste, pa ga je zamenio Pjer Aski, a promenio se samo ton glasa). A ekonomske rubrike redovno pripadaju liberalnim evanđelistima (Mišel Garibal, Žan-Mark Silvestre, potom Se), što oduševljava Alena Diumela: „Smatram da je svakodnevni ekonomski komentar na France Interu besprekoran i bez ikakvih ideoloških predrasuda“ (BFM TV, 7. septembar 2025).
Ništa se nije promenilo, ali s videom koji je objavio (…)
