Ali M. prekopava ruševine kuće koju su izraelski buldožeri srušili tokom zime 2024. godine, kako bi izvadio gvozdene šipke koje će iskoristiti da ojača tor za svoje koze. Ovaj dvadesetogodišnji stočar prekida posao kada stiže voda: starim, zarđalim kamionom Citroën, na kojem se klati ogromna cisterna, uz usku stazu se penje snabdevač-vozač, koji vodi dvostruki život, između svog posla nastavnika biologije u Jerihonu i ovih isporuka od životnog značaja za porodice u regionu. Nalazimo se u selu Al-Maleh, na samom severu Zapadne obale, u maloj kamenitoj dolini koja se spušta ka reci Jordan. Ispod tora, korito puno kamenja svedoči da je ovde pre dvadeset godina još uvek tekao potok. Danas dolinom struji samo vetar natopljen prašinom. „Kolonisti su došli 1967. i počeli da crpe vodu već 1973. godine, na dubini od više od sto metara“, objašnjava Ali. Pet izvora koji su hranili potok postepeno je presušilo. Ovaj dovoz kamionom biće dovoljan za potrebe meštana i stoke, ali, nažalost, neće omogućiti navodnjavanje ni jedne parcele.
Izraelska kolonizacija duboko pogađa palestinsku poljoprivredu. „Udeo sektora u bruto domaćem proizvodu Zapadne obale neprekidno opada od 1967. i početka okupacije“, objašnjava Taher Labadi, istraživač u oblasti ekonomije pri Francuskom institutu za Bliski istok (IFPO) u Jerusalimu. Rad na zemlji ima dugu istoriju u Palestini. Poljoprivreda je ovde zasnovana na dominaciji malih porodičnih gazdinstava manjih od jednog hektara, koja obuhvataju više od 70% poljoprivrednih površina. Njihova proizvodnja prvenstveno služi samoodržanju, a potom i lokalnom tržištu. Na ovom polusušnom i brdovitom tlu, terasaste kulture predstavljaju deo bogatog agrarnog nasleđa, čiji je simbol maslina. „Sto hiljada porodica delimično ili u potpunosti zavisi od maslina, što stvara jednu posebnu vezu između Palestinaca, njihove zemlje i njihovih stabala. To je nacionalni identitet, ali i ekonomski identitet“, kaže Moajad Bšarat, koordinator projekata u Uniji komiteta za poljoprivredni rad (UAWC), glavnoj palestinskoj nevladinoj poljoprivrednoj organizaciji.
Uveče Ali žali što ne može da ponudi svojim gostima prave sobe za prenoćište. Zbog stalnih razaranja, porodica živi delimično u šatorima. Al-Maleh, koji potiče iz osmanskog perioda, devastirala je vojska 1967. godine, i svi njegovi stanovnici su morali da pobegnu. Šezdesetak porodica vratilo se, ali selo nikada nije povratilo nekadašnji obim. Samo nekoliko komada mermera zakopanih u zemlju svedoči da su ulice nekada bile popločane. Poljoprivrednici koji, poput Alija, odluče da ostanu, da obrađuju zemlju ili da gaje stoku, nazivaju se samidin: oni koji istrajavaju, uprkos sve težim uslovima života na selu. Svojim prisustvom oni štite zemlju od aneksije izraelskih kolonista, što predstavlja ključno pitanje palestinskog otpora. U Alijevoj porodici, parovi s malom decom radije su se preselili u Tubas, najbliži grad. „Kada gradimo kuće ovde, izraelske snage ih ruše“, objašnjava on.
Od sporazuma iz Osla iz 1993, Zapadna obala podeljena je na tri zone: A pod palestinskom upravom, B pod mešovitom kontrolom, i C (62% Zapadne obale) pod direktnom izraelskom kontrolom. U zoni C vojska ne izdaje građevinske dozvole i redovno sprovodi rušenja. U maju je nova uredba o zemljišnom katastru, koju je donelo izraelsko ministarstvo, dodatno učvrstila taj nadzor, olakšavši još više prisvajanje palestinske zemlje od strane kolonista. U dolini Jordana Palestinci su suočeni s faktičkom aneksijom: njihova obradiva zemlja se redovno oduzima, a već 80% površina nalazi se u rukama kolonista ili vojske. Anas H., posmatrač za ljudska prava u tom (…)
