Još od 1886. godine i disidentske kandidature ekonomiste Henrija Džordža za gradonačelnika Njujorka (videti „Jedna crvena istorija“), nijedan autsajder nije orkestrirao tako koordinisan napad na ustaljeni poredak metropole. Za razliku od Džordža, Zohran Mamdani je vodio kampanju unutar postojećeg partijskog aparata. Njegova prvobitna ambicija, uostalom, nije bila da bude izabran, već da pogura ulevo drugog demokratskog kandidata, Bredforda S. Lendera, glavnog finansijskog kontrolora Njujorka.
Noseći poruku o nejednakostima u gradu u kome vladaju opscene razlike u bogatstvu, Mamdani je daleko od tipičnog kandidata.
Rođen u Ugandi 1991. godine, od indijskih roditelja, stigao je u Sjedinjene Države sa sedam godina, kada je njegov otac dobio profesorsko mesto na Koledžu Kolumbija. Zajedno sa majkom — rediteljkom Mirom Nair — porodica se nastanila na Apera Vest Sajdu. Izrastao u kalupu te obrazovane dijaspore, Mamdani je otišao na studije u Mejn, na Bowdoin koledž, gde je osnovao ogranak organizacije Students for Justice in Palestine, pre nego što se vratio u Njujork i postao savetnik za prevenciju prinudnih zaplena nekretnina. Godine 2020. izabran je u Skupštinu savezne države Njujork, a tu je funkciju iskoristio da ojača lokalne sekcije Demokratskih socijalista Amerike (DSA) — između ostalog učestvovao je u štrajku glađu sa taksistima 2021. godine, zahtevajući smanjenje njihovih dugova — i da progura zakone o obnovljivim izvorima energije, javnom prevozu i zaštiti od neosnovanih prinudnih iseljenja.
U pripremi za demokratske pred-izbore, koje je ubedljivo dobio 24. juna, Mamdani je mobilisao armadu od pedeset hiljada volontera zaduženih da prikupljaju potpise, upisuju birače, prikupljaju sredstva, idu od vrata do vrata i podstiču ljude na glasanje, što je operacija dostojna predsedničkih kampanja Bernija Sandersa. Sve je bilo praćeno efikasnom komunikacijom na društvenim mrežama, gde se mogao videti kako, uvek srdačan, neumorno obilazi svih pet njujorških okruga, peške, javnim prevozom ili u žutom taksiju.
Nasuprot tome, ulazak u trku njegovog demokratskog rivala, Endrua Kuoma, imao je ukus tužne neizbežnosti. Iako su mediji govorili o „povratku“, njegova kandidatura je oduvek ličila na rezervno rešenje, jer je funkcija za koju se sada kandiduje upravo ona koju je sistematski nastojao da oslabi tokom svojih jedanaest godina kao guverner države Njujork. Na tom položaju posvetio se smanjivanju resursa grada, pregovarajući u državnom Senatu sporazume čije su posledice bile konkretne budžetske redukcije u Medicaid-u (zdravstvenom osiguranju za siromašne), javnim školama, gradskoj transportnoj upravi ili programu predškolskog vaspitanja. Iza njegovog prigušenog nastupa tokom kampanjskih poseta hramovima, crkvama, sindikalnim prostorijama ili udruženjima veterana probijalo je preziranje sumornih realnosti metropole kojom je upravljao samo iz daljine, povučen u kabinet u Olbaniju, sedištu državne vlasti, udaljenom više od dvesta kilometara od Njujorka.
Cinizam, niskost i finansijeri
Naslednik političke dinastije (njegov otac Mario bio je takođe guverner Njujorka), Kuomo se u drugu dinastiju ugradio svojim prvim brakom sa Meri Keri Kenedi, a u treću ulaskom kao najmlađi član administracije Bila Klintona — neka vrsta svete trojice koja ga čini oličenjem demokratskih elita. On istovremeno simbolizuje cinizam i bedu partijskih rukovodilaca i njihovih finansijera. Prema jednoj proceni, skoro polovina demokratskih zvaničnika koji ga danas podržavaju pre četiri godine tražila je njegovu glavu, kada je bio suočen sa prijavama za seksualno uznemiravanje i optužen da je namerno umanjio broj umrlih od kovida u staračkim domovima (skandal koji ga nije sprečio da dobije avans od pet miliona dolara za knjigu koja je veličala njegovo upravljanje pandemijom, a koju je pisalo njegovo osoblje). Figura sa nogama od gline, on je u svakom slučaju omiljeni kandidat Volstrita: zahvaljujući donacijama čitave plejade milijardera, među kojima su Majkl Blumberg, Vilijam Akman, Kenet C. Grifin i Danijel S. Loeb, njegov super-PAC (politički akcioni komitet) prikupio je rekordnih 25 miliona dolara.
Mamdani, naravno, nije izbegao optužbe za antisemitizam, koje su na Zapadu postale vrhovni argument za dokazivanje da levica nije dostojna vlasti svuda gde se usudi da zatraži pravdu za Palestince. Upotreba takve taktike protiv jednog vernika muslimana u Njujorku, ključnom mestu jevrejskog života, gde se odbrana palestinske stvari guši žešće nego u bilo kojoj drugoj saveznoj državi, činila se relativno bezopasnom, pa je demokratski establišment obilato posezao za tim repertoarom. Dok je guvernerka Keti Hočul naručivala „zvaničnu istragu“ o antisemitizmu na Gradskoj univerzi, gradonačelnik Erik Adams podsticao je policijski napad na kamp pro-palestinskih aktivista na Kolumbiji i naređivao gradskim agencijama da sarađuju sa imigracionom službom ICE, koja se ubrzo potom istakla kidnapovanjem jednog od vođa pokreta, Mahmuda Halila.
Do sada su, izgleda, Mamdanijeva iskrenost i nepokolebljivost po ključnim pitanjima omogućili da odoli udarcima. S jedne strane, obratio se direktno jevrejskoj (…)
