Emanuel Makron je želeo da sačeka „pogodan trenutak“ da prizna državu Palestinu. Kada su se Španija, Irska i Norveška odlučile na taj korak u maju 2024, to je, smatrao je, još bilo preuranjeno. Švedska je Palestinu priznala tek deset godina ranije, razaranje Gaze trajalo je tek osam meseci, Palestina je svoju nezavisnost proglasila tek pre trideset šest godina i samo tri četvrtine država planete već je prešlo taj prag: francuski predsednik je, dakle, mogao da sačeka još nekoliko meseci.
Trebaće mu ipak šesnaest. Dana 22. septembra 2025. godine, za govornicom Organizacije ujedinjenih nacija (OUN), Makron je konačno objavio francusko priznanje Palestine, neposredno pošto su ga preduhitrili Kanada, Ujedinjeno Kraljevstvo, Australija i Portugal, a u isto vreme sa Belgijom, Luksemburgom, Maltom i Monakom… „Došlo je vreme da se zaustavi rat, bombardovanja u Gazi, masakri i bežanje stanovništva“, objasnio je ozbiljnim tonom, vodeći ipak računa da Izraelu ne zapreti nikakvim sankcijama i izbegavajući da precizira koje će granice biti priznate.
Nakon 65 000 mrtvih i 170 000 ranjenih, 90 % stambenih objekata oštećenih ili uništenih… mogao je da to učini i ranije. Još 26. januara 2024. godine Međunarodni sud pravde (MSP) govorio je o „ozbiljnom riziku od genocida“ u Gazi, konstatujući da izraelska vojska namerno ubija civilno stanovništvo, da se trudi da uništi vitalnu infrastrukturu i da teritoriju drži pod opsadom, bez ikakve veze sa zvaničnim ciljem eliminacije Hamasa i oslobađanja talaca. U novembru 2024. godine, to je već bio Međunarodni krivični sud (MKS) koji je izražavao zabrinutost zbog „ratnih zločina“ i „zločina protiv čovečnosti“, izdajući naloge za hapšenje izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta. Od početka rata izveštaji su se gomilali: bilo da govore o sistematskom uništavanju, istrebljenju ili genocidu, svi su zaključivali da Izrael želi da uništi narod Gaze.
Nedavno, istražna komisija koju je mandatirao Savet za ljudska prava UN utvrdila je da masakri koje je počinio Izrael ispunjavaju četiri od pet kriterijuma koji definišu genocid prema Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine. Izvan samih pravnih razmatranja, zapažanja eksperata UN bila su više nego jasna. Desetine hiljada palestinskih civila ubijeno je u svojim kućama, dok su spavali, u bolnicama, u školama, džamijama, humanitarnim skloništima ili prilikom distribucije hrane. Novinari, medicinari i humanitarni radnici namerno su, na stotine, bili meta. Istražitelji beleže i brojne slučajeve ubistava tokom evakuacija: „Izraelske snage bezbednosti vrlo dobro su znale da se palestinski civili nalaze duž puteva evakuacije i u bezbednim zonama, pišu oni. Ipak su pucale na civile i ubile neke od njih (uključujući decu) koji su mahali improvizovanim belim zastavama. Deca, uključujući i sasvim malu, pogođena su u glavu od strane snajperista.“
Izraelska vojska koristi i „nediskriminatorne bombe“, razorne i nepouzdane, u kvartovima gde je stanovništvo gusto. Gotovo u potpunosti uništila je zdravstvenu infrastrukturu Gaze, fabrike za desalinizaciju, javne zgrade, porodilišta, većinu pekara.
„Izrael za manje od nedelju dana [na Gazu] ispusti ono što su SAD ispuštale u Avganistanu za godinu dana, na mnogo manjoj i gušće naseljenoj teritoriji“, konstatuje jedan vojni ekspert kojeg su istražitelji ispitali. Za dve godine teritorija je sravnjena sa zemljom, celo stanovništvo (dva miliona ljudi) raseljeno je, često i više puta.
Uz neprekidna bombardovanja, Tel-Aviv vrši gotovo potpunu opsadu. Dok su stanovnici Gaze zatvoreni u enklavi, izraelske vlasti su prekinule dotok pitke vode, struje, gasa. Blokiraju ulazak hrane, goriva, lekova, medicinske opreme. Sprečavaju humanitarne organizacije da pruže pomoć stanovništvu. (…)
