Prvog decembra 2024. nova visoka predstavnica Evropske unije za spoljne poslove i bezbednosnu politiku stupila je na dužnost. Trista dana kasnije, Kaja Kalas može da se pohvali „impresivnim“ učinkom.
Sveden na ulogu pozadine u pregovorima o Ukrajini, Stari kontinent danas uglavnom finansira američku vojnu industriju koja opslužuje Vlodimira Zelenskog. Njegov uticaj na tok rata u Gazi teži nuli. Šefica evropske diplomatije nije pokazala ni približnu upornost u pokušaju da ubedi Berlin i Rim da sankcionišu Tel Aviv, kao što je to činila da bi naterala Evropljane da isporučuju oružje Kijevu: devetnaest paketa sankcija protiv Rusije, ni jedan protiv Izraela. Kalas je, uz to, u Pekingu, Nju Delhiju i Vašingtonu učvrstila sliku o Evropi koja svoju političku nemoć kompenzuje moralnim propovedništvom. Njena opsesivna rusofobija, politički unosna u Talinu, daje tako skučen i ideološki ton spoljnopolitičkom kursu EU da su joj početkom 2025. godine, pismom, sve države članice zajednički preporučile da se „malo više pozabavi Afrikom“. U martu je pokušala da progura još jedan plan pomoći Ukrajini, u vrednosti od 20 do 40 milijardi evra... ovog puta bez uspeha. U njenoj odbrani, koordinacija Unije čiji su interesi udaljeni koliko Estonija i Portugalija zahteva retku meru strpljenja i takta. A upravo su brzopletost i antiruska strast ono što joj je obezbedilo nominaciju, kao svojevrsnu provokaciju Moskvi. „Njeni dani počinju i završavaju se Rusijom“, rekao je anonimno jedan diplomata iz Brisela. „Nadali smo se da će se ponašati, recimo, diplomatskije“, dodao je drugi.
Evropski savet je, uostalom, svesno birao ratnicu, a ne ambasadorku. Zahvaljujući Kalas, Unija ponovo oživljava hladnoratovski narativ, samo što je ovoga puta Evropa ne objekat nego subjekat istorije, sa Kijevom u ulozi novog Zapadnog Berlina. Predsednica Komisije Ursula fon der Lajen igra Džona Kenedija, a Kalas doktora Strendžlava, sa scenarijem punim simbolike.
Priča počinje 1977. godine u Estoniji, tada sovjetskoj republici, gde je mala Kaja rođena, a njena majka deportovana u Sibir 1949. kada je imala šest meseci. Godine 1988. otac ju je, stojeći pred Brandenburškom kapijom, navodno uputio da „udahne slobodu koja duva s druge strane zida“. „Nisam razumela o čemu govori, jer nikada nisam upoznala slobodu“, prisećala se kasnije Kalas u New Statesmanu (jun 2022). Evropska poslanica (2014), liderka Reformističke partije Estonije (liberalna desnica), premijerka (2021) i od decembra 2024. potpredsednica Evropske komisije, ona utelovljuje „osvetu“ baltičkih država, stražara severoistočnih granica Unije i sada novih predvodnica njene spoljne i bezbednosne (…)
