„Zločin nije samo normalan“, pisao je Karl Marks početkom 1860-ih, „već je lako pokazati da ima i mnoge korisne strane.“ U trenutku kada se „narkotrgovina“ u Francuskoj prikazuje kao jedno od najvećih društvenih zala, ova Marksova opaska zaslužuje da joj se posveti pažnja. Za razliku od tadašnje kriminologije, koja je delinkvenciju tumačila kao društvenu ili mentalnu patologiju, Marks ju je shvatao kao sastavni deo kolektivnog života. Taj uvid kasnije će sistematski razviti Emil Dirkem, pokazavši da svrha pojma „zločin“ nije samo da označi određena dela, već i da učvrsti moralne granice društva — razdvajanjem većine „poštenih ljudi“ od manjine „zločinaca“. Marks je, međutim, otišao korak dalje: zapitao se ko sve ima koristi od postojanja zločina. U svom nabrajanju pominje pravnike, novinare, policajce, osiguravače, bravare, pa čak i naučnike. Danas bismo na taj spisak mogli dodati i deo političkih i medijskih elita, koje su od bezbednosti napravile jedno od svojih glavnih oružja.
Taj zaokret u pravcu „reda i zakona“ (law and order) započeo je u Sjedinjenim Državama početkom 1970-ih, a tridesetak godina kasnije proširio se i na Evropu i Latinsku Ameriku. On je pokrenuo takmičenje u donošenju novih zakona i moralnih osuda „naivnosti“ i „popustljivosti“, sve u ime pooštravanja represije — čak i u partijama koje su se nekada zalagale za prevenciju i zaštitu sloboda. Odvajajući pitanje bezbednosti od socijalnog konteksta u kome je ranije bilo ukorenjeno, taj proces je temeljno preoblikovao način rada i same pravde, i policije, i škola, i socijalnih službi. Posledica je prenaseljenost zatvora — 85.000 zatvorenika u Francuskoj 1. jula 2025. na kapacitet od 62.509 mesta — bez ikakvog efekta na smanjenje kriminala, ali i bez ikakvog preispitivanja javnog diskursa.
Jer, možda i nije reč o stvarnim rezultatima. Kazneni zaokret ima pre svega scenski karakter, u kojem reči znače više od dela, a najave zakona više od njihovih posledica. Uz aktivno saučesništvo medija, ta dramaturgija nagrađuje ratoborne tonove i stvara trku među političarima koji žele da deluju što „tvrđe“. Takva dinamika zahteva i stalno obnavljanje pretnji: posle „bandi“, „maloletničkog nasilja“ i „radikalizacije“, red je, izgleda, došao na „narkotrgovinu“.
„Preplavljenost — to je slika koja najbolje opisuje situaciju s kojom se Francuska suočava“, upozorava nedavni izveštaj senatske istražne komisije. „Ni jedan deo teritorije, ni jedna društvena grupa nije pošteđena. Trgovina se uvlači svuda, sa sve većim nivoom nasilja. Ratne scene koje doživljavaju stanovnici mogu se s pravom nazvati ‘narkoterorizmom’, jer stvaraju trajnu atmosferu straha i nesigurnosti za sve građane“. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Bruno Retajo dodao je: „Beli cunami preplavljuje Francusku“ (Le Monde, 22. avgust 2025). Nekoliko meseci ranije izjavio je: „Narkomangupi su svuda. Moramo ih suzbiti nemilosrdnom odlučnošću. (...) Danas biramo između opšte mobilizacije i meksikanizacije zemlje“ (Le Parisien, 1. novembar 2024). Da ne bi zaostajao, ministar pravde Žeral Darmanen najavio je da će se „sto najopasnijih narkotrgovaca“ smestiti u „zatvor pod najvišim merama bezbednosti“ (LCI, 12. januar 2025).
Po američkom modelu
„Opasnost je na našim vratima“, pišu senatori, dok naslovne strane, reportaže i specijalni dosijei medija ponavljaju isti refren. Odgovor bi, po njima, trebalo da bude novi zakon „kojim se Francuska izvlači iz zamke narkotrgovine“, usvojen 13. juna 2025. godine. Ovim zakonom formiran je Nacionalni tužilački odsek za borbu protiv organizovanog kriminala (Pnaco), po uzoru na Nacionalno antiterorističko tužilaštvo (PNAT), i uvedeni su specijalni zatvorski odseci u Vanden-le-Vijelu i Konde-su-Sartu. Ojačan je i sistem „pokajanika“, proširene su mere zamrzavanja i zaplene imovine, kao i kaznene i administrativne nadležnosti. Policiji su date nove „specijalne“ ovlasti, uključujući digitalni i algoritamski nadzor — što je Ustavni savet morao da cenzuriše kao preterano zadiranje u privatnost. Istovremeno, Nacionalna kancelarija za borbu protiv narkotika (Ofast), osnovana 2019, dobija veća sredstva i osoblje, a senatski izveštaj čak predlaže da se pretvori u „francusku DEA“, po američkom uzoru.
Razmera ove političko-medijske ofanzive začuđuje svakog ko je pratio dosadašnju „borbu protiv trgovine narkoticima“. Jer sam pomak u jeziku nije bez značenja. Pojam „narkotrgovina“ priziva latinoamerički imaginarij, poznat iz serija poput Narcos ili El Chapo i filmova poput Traffic (2000) Stivena Soderberga. U tim narativima, moćni karteli preuzimaju delove državne teritorije, vode oružane sukobe za monopol nad proizvodnjom i trgovinom drogom, kombinujući nasilje i korupciju. Poređenje s Francuskom je, naravno, karikaturalno: stopa ubistava dvadeset je puta niža nego u Meksiku ili Kolumbiji (1,3 na 100.000 stanovnika u 2023, naspram 24,9 u tim zemljama) i stalno opada — prepolovila se od 1990. godine. „Obračuni između kriminalaca“ čine svega 9 % od oko 900 žrtava godišnje.
Moguće je, dakle, da alarmistička retorika vlasti predstavlja nespretan pokušaj da se privuče pažnja na činjenicu da su narkotici postali sastavni deo društvenog života. Prema podacima Francuskog opservatorijuma za droge i zavisnosti (OFDT), udeo građana između 18 i 75 godina koji su makar jednom u životu probali kanabis porastao je sa 12,7 % 1992. na 50,4 % 2023. godine. Za kokain, brojke su porasle sa 5,6 % u 2017. na 9,4 % u 2023. Upotreba heroina ostaje stabilna (oko 2 %), dok sintetičke droge beleže porast: MDMA 8,2 %, amfetamini 4,3 %, a „popersi“ 14,9 %. Reč je, dakle, o masovnom fenomenu koji obuhvata sve slojeve društva — od studenata i radnika do poslanika i direktora kompanija.
Ali mere koje vlasti donose i objašnjenja koja nude počivaju na dve pogrešne pretpostavke: poistovećivanju tržišta droga s „organizovanim kriminalom“ i fokusiranju isključivo na prodavce, uz ignorisanje potrošača.
Trgovina narkoticima, kao i mnoge druge kriminalne aktivnosti, nesumnjivo zahteva određeni stepen organizacije. Ali je nivo te organizovanosti teško precizno odrediti. Izvori su oskudni, a parlamentarne komisije i mediji uglavnom nekritički prenose informacije koje im dostavlja policija. A policija, po sopstvenom priznanju, ima sklonost da preuveličava (…)
