Za bivšeg francuskog premijera Alena Žipea, rasprava je završena: „Posle pada SSSR-a učinili smo sve da Rusiju uključimo u stvaranje novog svetskog poretka. Ali Putinova paranoja postepeno je izlazila na površinu. Danas ga pokreće ambicija da obnovi rusku ili sovjetsku imperiju. Nemamo razloga da se kajemo zbog ove priče. Mi smo žrtve agresije, a ne agresori“ (Le Monde, 11. septembar 2025).
Prema tom, široko prihvaćenom stavu, pritužbe ruskog predsednika na širenje Severnoatlantskog saveza (NATO) predstavljaju oblik revizionizma. Rusija je, navodno, ne samo pristala na to približavanje njenim granicama, već je i sarađivala s Vašingtonom i Briselom, od čega je imala i materijalne koristi, a u jednom trenutku čak i sama poželela da se pridruži Alijansi. Ako su saveznici uspeli da zaštite baltičke države od ruskog imperijalizma, onda su jedina njihova greška, tvrdi ova struja mišljenja, bili naivnost i prepuštanje Ukrajine samoj sebi. Iz takvog tumačenja proizlazi i zaključak: Rusiji više ne treba verovati, s njom se ne treba pregovarati, već je treba poraziti ili iscrpeti.
Istoričarka Meri Eliz Sarot objavila je referentnu studiju o širenju NATO-a na istok tokom devedesetih godina. Nakon deset godina istraživanja američkih diplomatskih arhiva, objavila je svoje delo u decembru 2021, na tridesetogodišnjicu raspada SSSR-a. Nekoliko meseci kasnije izbija rat u Ukrajini. Autorka od tada neprestano upozorava da njen rad ne treba instrumentalizovati u svrhu opravdavanja rata. Ipak, iako knjiga pomaže da se razume šta u Putinovom stavu pripada sferi „paranoje“, ona pre svega ruši mit o „dobronamernom“ Zapadu. Iz nje proizlazi slika američkih predsednika Džordža Buša starijeg i Bila Klintona kao političara odlučnih da sprovedu plan koji je za Moskvu bio neprihvatljiv, i to uz punu svest o rizicima koje je takva politika nosila, naročito po Ukrajinu.
Tokom čitave decenije američka politika pratila je isti obrazac: napredovati oprezno, zadržati što više opcija otvorenim, potpuno zanemariti ruske zahteve, a zatim ubrzati kada se ukaže povoljan trenutak, uz simbolične ustupke koji Kremlju omogućavaju da sačuva obraz pred opozicijom i nezadovoljnim vojnim aparatom. Plan o širenju NATO-a još nije bio jasno definisan kada je pala prva cigla Berlinskog zida. Ali na svakoj prelomnoj tački tog procesa, Vašington je donosio odluke koje su bile najnepovoljnije po Moskvu i time davao Rusima razloga da se osećaju prevarenima.
„Ni pedalj prema istoku“
Tri ključna trenutka osvetljavaju tu logiku. Devetog novembra 1989. nezgrapna izjava portparola Centralnog komiteta Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (SED) sugerisala je ukidanje svih graničnih kontrola između Istočne i Zapadne Nemačke. Gomile Berlinaca pohrlile su ka prelazima, a vlasti nisu uspele da zaustave talas. Savezni kancelar Helmut Kol iskoristio je iznenadni razvoj događaja i već 28. novembra 1989. pozvao na formiranje konfederacije između dve Nemačke. Taj jednostrani potez zatekao je saveznike nespremne. Amerikanci su strahovali od mogućeg dogovora Bona i Moskve mimo njih. Ako bi Nemačka pristala da napusti NATO u zamenu za sovjetski pristanak na ujedinjenje, to bi značilo nestanak ključne karike američkog prisustva u Evropi, pa možda i samog saveza.
Ti strahovi nisu bili bez osnova. Tajni diplomatski kanal između Bona i Moskve već je bio otvoren. Valentin Falin, šef međunarodnog odeljenja Centralnog komiteta KPSS, poslao je svog zamenika Nikolaja Portugalova u Bon 21. novembra 1989. s dva dokumenta, jednim zvaničnim i jednim neformalnim. U prvom su izražene zabrinutosti sovjetskih vlasti zbog političke situacije u Nemačkoj. Drugi dokument diskretno ispituje spremnost Bona da „uvede pitanje ujedinjenja u sferu konkretne politike“. Ako bi se to dogodilo, navodi Kremlj, bilo bi potrebno ponovo razmotriti pitanje „budućih saveza nemačkih država“ i konsultovati „klauzulu o istupanju“ iz Pariskih i Rimskih ugovora. „Jasno rečeno“, piše Sarot, „ako želite ujedinjenje Nemačke, morate napustiti i Evropsku zajednicu i NATO.“
U to vreme snažan pacifistički pokret u Nemačkoj zalagao se za denuklearizaciju zemlje, što je za Mihaila Gorbačova predstavljalo važan adut. Falin ga je ohrabrivao da taj adut iskoristi raspisivanjem referenduma o budućim saveznicima ujedinjene Nemačke, žele li građani da budu deo NATO-a ili jedne panevropske organizacije? To bi, po njegovom mišljenju, omogućilo da se ujedinjenje „naplati“ po visokoj ceni, iako je Gorbačov već smatrao da je ono neizbežno. Nemački ministar spoljnih poslova Hans Ditrih Genšer bio je otvoren za kompromis, a američki državni sekretar Džejms Bejker smatrao je da Vašington treba da učini neke ustupke. Ipak, sovjetski lider je odbio da preuzme inicijativu.
U februaru 1990. Bejker započinje u Moskvi niz razgovora s ministrom spoljnih poslova SSSR-a Eduardom Ševardnadzeom i samim Gorbačovom. Trojica državnika postižu usmeni dogovor koji će ući u istoriju: u slučaju ujedinjenja Nemačke, „zona NATO-a“ (izraz Ševardnadzea), odnosno njegova „nadležnost“, neće se „proširiti ni pedalj prema istoku“ (formulacija Bejkera). Ova Bejkerova izjava tumačena je tako da se odredbe člana 5 Povelje NATO-a — onog koji predviđa kolektivnu odbranu u slučaju napada na bilo koju članicu — neće primenjivati na teritoriju bivše Istočne Nemačke, čime bi se faktički zamrznula istočna granica Alijanse.
Međutim, savetnik za nacionalnu bezbednost Brent Skoukroft ubedio je predsednika Džordža Buša starijeg da zauzme oštriji stav prema Moskvi. U narednim pregovorima američki predstavnici počeli su da koriste novu formulaciju – predlog da Istočna Nemačka dobije „poseban vojni status“ – ne objašnjavajući Rusima šta ta promena u jeziku zapravo znači. Taj status, kako objašnjava francuski istoričar Frederik Bozo, nije podrazumevao „ni neutralizaciju ni demilitarizaciju istočnog dela ujedinjene Nemačke; naprotiv, ona je trebalo da ostane punopravna članica ne samo Alijanse, već i integrisanog komandnog sistema NATO-a“. Da bi pojasnio ovu ključnu „nijansu“ u strategiji, Buš je 9. februara 1990. poslao poruku kancelaru Helmutu Kolu, pre nego što je ovaj otputovao u Moskvu. Kremlj je, međutim, namerno zadržan u neizvesnosti.
Nastojeći da ne izazove Gorbačova, nemački kancelar nije uzeo u obzir američko redefinisanje dogovora. „Naravno, NATO neće proširiti svoje teritorije na područje današnje Istočne Nemačke“, potvrdio je sovjetskom lideru 10. februara 1990. godine. Postepeno, međutim, Kol je počeo da uviđa dubinu sovjetske ekonomske krize. Pitao se da li bi ujedinjenje Nemačke moglo da se „otkupi“ u nemačkim markama, bez većih ustupaka na bezbednosnom planu. Jedanaestog septembra, uoči potpisivanja Moskovskog sporazuma o ujedinjenju, finansijski deo dogovora bio je zaključen – Kol je obećao transfer od 12 milijardi maraka i dodatnih 3 milijarde u beskamatnim kreditima Sovjetskom Savezu – dok je vojno pitanje i dalje bilo u zastoju. Tokom boravka u Stavropolju, Kol je ipak uspeo da izdejstvuje primenu garancija iz člana 5 na teritoriju Istočne Nemačke, a zauzvrat je pristao da se tamo ne postavljaju nuklearne bojeve glave, niti strane trupe. Taj predlog kompromisa, koji je bio daleko ispod početnih sovjetskih zahteva, za Vašington je ipak bio neprihvatljiv.
Američka nepopustljivost gotovo je dovela do propasti samita predviđenog za 12. septembar u Moskvi. Genšer je bio duboko zabrinut. Dan ranije, dok su se delegacije već smestile u hotelu „President“, usred noći je traćio da probude američkog državnog sekretara. „Oko jedan posle ponoći“, piše Sarot, „američka delegacija ga je primila u trenerkama i bade-mantilima. Uprkos mešavini alkohola i tableta za spavanje koje je upravo uzeo, Bejker nije izgubio ni trunku svog pregovaračkog instinkta.“ Noćni razgovor završio se smicalicom: odlučeno je da se u sporazum ubaci diskretan dodatak. U glavnom tekstu, koji je trebalo da se javno objavi, usvojeni su neki od sovjetskih zahteva („strane oružane snage, nuklearno oružje ili sredstva za njegov prenos neće biti stacionirani u tom delu (…)
