Teoretičar „diplomatije toljage“, predsednik Teodor Ruzvelt smatrao je Latinsku Ameriku „dvorištem“ u kojem Sjedinjene Države mogu da intervenišu po sopstvenoj volji. Na najmanju pretnju američkim interesima slao je marince — u Honduras, Dominikansku Republiku, Kubu. Godine 1903. Vašington je podržao separatistički pokret u Panami, tada pokrajini Kolumbije, kako bi osigurao kontrolu nad budućim kanalom. Tri godine kasnije, ovenčan slavom posrednika u rusko-japanskom sukobu, Ruzvelt dobija Nobelovu nagradu za mir.
Na čelu američke vojske tokom Drugog svetskog rata, general Džordž Maršal odobrio je bombardovanje Hirošime i Nagasakija. Kada je 1947. postao državni sekretar, posvetio se suzbijanju sovjetskog uticaja. U Italiji je organizovao jedno od prvih mešanja u unutrašnje stvari drugih država u posleratnom periodu politiku: tajno finansiranje Demohrišćanske stranke, širenje lažnih informacija, angažovanje italijansko-američkih zvezda (Frenka Sinatre, Džoa Di Mađa, Rokija Graziana…) i Mafije. Mesec dana pred izbore u aprilu 1948. javno je upozorio da će Italija, ako komunisti pobede, biti isključena iz evropskog programa obnove — čuvenog „Maršalovog plana“. Godine 1953. i sam general prima počasti u Oslu.
Henri Kisindžer, savetnik za nacionalnu bezbednost od 1969. do 1975, bio je još jedan pristalica destabilizacije. „Ne vidim zašto bismo stajali skrštenih ruku dok neka zemlja postaje komunistička zbog neodgovornosti sopstvenog naroda“, rekao je u junu 1970. povodom Čilea, gde je Salvador Aljende pretio da pobedi na predsedničkim izborima. Kada je socijalista ipak izabran, Kisindžer je video samo jedno rešenje: vojni udar — „ali preko čileanskih izvora i uz diskretan pristup“. Aljende je svrgnut 11. septembra 1973, a zamenila ga je krvava diktatura. Mesec dana kasnije Kisindžer dobija Nobelovu nagradu za mir, za sporazum o prekidu vatre s Vijetnamom, nakon što je prethodno zapalio celu Indokinu.
Barak Obama, koji je u oktobru (…)
