Pregovori i dogovori oduvek su bili deo ratne veštine, ali ne završavaju se svi sukobi mirovnim ugovorima. „Tehnički sporazum o prekidu vatre“, potpisan 9. juna 1999. u kasarni u Kumanovu, u Makedoniji, okončao je rat na Kosovu i bombardovanje Jugoslavije. Sporazum su u ime Organizacije Severnoatlantskog ugovora (NATO) potpisali britanski general Majkl Džekson, a u ime Savezne Republike Jugoslavije generali Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović.
Ovim sporazumom predviđeno je obustavljanje neprijateljstava, raspoređivanje mirovnih snaga NATO-a (KFOR) na Kosovu, povlačenje jugoslovenskih jedinica, uspostavljanje kopnene bezbednosne zone širine pet kilometara oko granica pokrajine i vazdušne bezbednosne zone, kao i prisustvo civilnih i bezbednosnih snaga Ujedinjenih nacija (UN). Međutim, dokument nije sadržao ništa o statusu teritorije. Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN-a, usvojena dan kasnije, potvrdila je ovaj prekid vatre, ponovo naglasivši suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, uz predviđanje uspostavljanja Privremene administrativne misije UN-a na Kosovu (UNMIK).
Kumanovski sporazum bio je kompromis: Kosovo je stavljeno pod međunarodnu upravu, ali je formalno ostalo u sastavu Jugoslavije. Ta kontradikcija i danas opterećuje budućnost male države, koja je 2008. proglasila nezavisnost, dok se Beograd poziva na Rezoluciju 1244, koja ostaje na snazi dok je ne zameni nova odluka Saveta bezbednosti. Ipak, sporazum nije bio bez koristi za Beograd. NATO se na njega odlučio posle sedamdeset osam dana bombardovanja, koje nije značajno oslabilo jugoslovenske odbrambene kapacitete, a kopnena ofanziva — koja bi podrazumevala velike gubitke — bila je isključena.
Pre početka NATO bombardovanja, srpska i kosovskoalbanska delegacija bile su „zatvorene“ u februaru 1999. u zamku Rambuje, ali to nisu bili pregovori u pravom smislu reči: obe strane morale su da prihvate okvir rešenja koji su unapred osmislile zapadne sile. Srbija je to odbila, čime je stvoren povod za vazdušne napade. Moćnici sveta uvek veruju da je dovoljno da se dogovore među sobom, daleko od javnosti, medija i izabranih predstavnika, kako bi rešili i najzamršenije sukobe. Luksuzno izolovano imanje, razgovor kraj kamina, čaša starog alkohola u ruci... takav ambijent odavno se zamišlja kao idealno mesto za uređivanje svetskih poslova.
Tajne diplomatske susrete pratile su sve etape desetogodišnjih ratova koji su razorili Balkan. Ergela Karađorđevo u Vojvodini, na imanju od pet stotina hektara, okruženom šumama i jezerima, bila je omiljeno lovište kralja Aleksandra I Karađorđevića, a kasnije i Josipa Broza Tita. Upravo su se tamo, 25. marta 1991, sastali predsednik Srbije Slobodan Milošević i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman. Savetnik hrvatskog predsednika, Hrvoje Šarinić, kasnije je tvrdio da nikakav sporazum nije postignut, ali je jasno da su obojica razmatrala podelu Bosne i Hercegovine između Srbije i Hrvatske, ostavljajući, kako je rekao Tuđman, „mali komadić Bosne Muslimanima“.
Svaka oblast za jednu zajednicu
U novembru 1991. Arbitražna komisija Mirovne konferencije o Jugoslaviji, kojom je predsedavao Robert Badinter, zaključila je da granice bivših jugoslovenskih republika mogu postati međunarodne granice, ali da to ne važi za pokrajine i autonomne oblasti. Ipak, ideja da se mir obezbedi podelom teritorija po „etničkim“ linijama postala je trajna osnova svih kasnijih pregovora.
Prvi mirovni plan, koji su izradili britanski diplomata Piter Karington i portugalski diplomata Žoze Kutiljero, predstavljen je u februaru 1992, pre izbijanja rata u Bosni i Hercegovini. Plan je predviđao podelu zemlje na „distrikte“ — muslimanski, hrvatski i srpski — kojima bi bile poverene gotovo sve izvršne nadležnosti. Svaki distrikt bio bi „dodeljen“ jednoj zajednici, čak i ako ona čini samo relativnu većinu stanovništva. U januaru 1993. novi plan, koji su osmislili britanski diplomata (…)
