Na nadmorskoj visini od gotovo 4.000 metara, centralni trg u naselju Barijo Solidaridad, na severu El Alta, jedva da pokazuje znake života dan nakon prvog kruga predsedničkih izbora, održanih 17. avgusta 2025. Nekoliko prolaznika prelazi prašnjavu esplanadu, prolazeći pored tezgi s hranom i dve male prodavnice kućne hemije koje izbledeli suncobrani slabo štite od oštrog sunca Altiplana.
Sedeći iza svoje tezge s deterdžentima, Dona Maksima, s vunenim kapom čvrsto navučenom na glavu, priznaje nam da prvi put od 2006. nije glasala za Pokret ka socijalizmu (MAS). Stranka koja je nekada simbolizovala povraćeno dostojanstvo andskih naroda danas joj deluje daleko od stvarnosti njenog života. Ipak, dobro se seća vremena kad se, krajem devedesetih, doselila u kraj bez vode, puteva i struje. Pamti i šta joj je MAS doneo: izlazak iz siromaštva, univerzitetsko obrazovanje za decu i pravo da kroči u javne ustanove obučena u svoju polleru, a da je niko ne ponižava nazivajući je „indijankom ništarijom“.
Ali ta sećanja danas deluju daleko. Njena glavna briga sada je njen mali posao. Svake nedelje uzima minibus za La Ceju, prometno raskršće gde pristiže švercovana roba iz Čilea. Tamo kupuje sredstva za čišćenje koja potom, uz simboličnu zaradu, preprodaje na svojoj tezgi. Nekada je redovno išla na sastanke skupštine naselja i roditeljskih odbora, ali to je sada potisnuto u drugi plan.
„Sve je preskupo, sve je poskupelo“, uzdiše. Naizgled obična žalba zapravo otkriva razmere krize kakvu Bolivija nije doživela još od osamdesetih godina. Inflacija, potaknuta nestašicom deviza i problemima s uvozom, izmiče kontroli: cene osnovnih proizvoda vrtoglavo rastu. Od početka 2025. godine, opšti rast cena prema podacima MMF-a premašuje 15%, dok su prehrambeni proizvodi poskupeli gotovo 25%. U isto vreme, nestašice goriva parališu agroindustriju na istoku zemlje, a još više lokalne ekonomije koje zavise od stalnog protoka robe. Upravo te narodne ekonomije i dalje čine kičmu jedne već posrnule nacionalne privrede.
Ovaj talas poskupljenja nije samo prolazni poremećaj. On otkriva iscrpljenost modela „ekstraktivističkog socijalizma“, zasnovanog na nacionalizaciji prirodnih resursa. Taj model jeste doneo neviđenu redistribuciju bogatstva i izgradnju dugo zapostavljene infrastrukture — puteva, škola, bolnica — ali se, prema uobičajenoj interpretaciji, oslanjao pre svega na podršku potrošnji, bez dublje promene privredne strukture koja je ostala fokusirana na izvoz gasa. Stoga je bio održiv samo dok su prihodi od ugljovodonika obezbeđivali devize potrebne za održavanje fiksnog kursa prema dolaru. Ipak, takvo tumačenje je pojednostavljeno: dobre ekonomske performanse zapravo su proisticale iz izgradnje države koja je težila da raskine zavisnost od izvoza sirovina, da podstakne domaću industrijalizaciju resursa i učvrsti unutrašnje tržište.
„Ostali smo zarobljeni u 2005.“
Monetarna stabilnost počela je da se urušava krajem 2010-ih zbog kombinacije dva procesa: kolapsa izvoza gasa ka Argentini i Brazilu — koji su ranije otkupljivali 80% bolivijskog gasa, ali su u međuvremenu pronašli sopstvene rezerve — i katastrofalnog upravljanja pandemijom od strane desničarske vlade koja je preuzela vlast nakon državnog udara 2019. godine. Dok je razarala javna preduzeća i ukidala socijalne programe, ta autoritarna vlast zapravo je napustila stanovništvo u najtežem trenutku zdravstvene krize, gurajući privredu u potpuni haos.
Dolazak Luisa Arsea na predsedničko mesto 2020. nije uspeo da zaustavi spiralu krize. Ubrzana, ali skupa i kratkoročno neisplativa industrijalizacija u sektoru tranzicionih energija, povećanje poreskog pritiska, smanjenje pomoći domaćinstvima i malim preduzećima, sve te mere dodatno su produbile jaz između države i njene narodne baze. Uz to su došle i unutarpartijske podele između Arseovog tabora i onog bivšeg predsednika Eva Moralesa (2006–2019), koje su potamnile sliku progresivne države baš u trenutku kada se kriza produbljivala.
U takvim okolnostima, nepoverenje prema (…)
