Pitanje Izraela danas snažno utiče na američku politiku i otkriva pukotine unutar oba velika partijska tabora, ali i između generacija. Najglasnije kritike politike izraelske vlade dolaze od mlađih ljudi koji se informišu preko društvenih mreža i Jutjub kanala. Najdoslednije pristalice Izraela uglavnom su starije generacije, formirane u medijskom svetu u kojem su Foks njuz, Njujork tajms i dvopartijski politički konsenzus decenijama oblikovali mišljenje javnosti.
Kongres ponekad najbolje ilustruje jednomišlje. Tako je 2. februara 2021. Senat ogromnom većinom od 97 glasova prema 3 potvrdio odluku da američka ambasada ostane u Jerusalimu. Odluku o njenom premeštanju iz Tel Aviva doneo je Donald Tramp četiri godine ranije, prekidajući sa međunarodnim pravom i sa sedam decenija diplomatske prakse svih svojih prethodnika.
Demokrate su, međutim, u februaru 2021. odlučile da tu politiku ne menjaju. Nova administracija nije vraćala ambasadu u Tel Aviv, već je prihvatila stav koji je odgovarao izraelskoj vladi. Na tom polju predsednik Džozef Bajden nastavio je politiku svog prethodnika. Još ranije, na proslavi izraelskog nacionalnog praznika u Vašingtonu, rekao je bez zadrške: „Ja sam Džo Bajden, a svi znaju da volim Izrael.“
U međuvremenu se politička klima u njegovoj stranci značajno promenila. Jedan događaj posebno je ostavio traga. Tokom demokratske debate kandidata za gradonačelnika Njujorka u junu prošle godine, Zohran Mamdani — koji je u to vreme važio za jednog od favorita — morao je da odgovori na pitanje o tome koja bi bila njegova prva međunarodna poseta.
Od ostalih kandidata stizali su očekivani odgovori. „Moja prva poseta bila bi Svetoj zemlji“, rekla je Ejdrijen Adams. Andre Kuomo se nadovezao rečenicom koja je zvučala kao obavezna lekcija: „S obzirom na antisemitizam i neprijateljstvo u Njujorku, prvo bih otišao u Izrael.“ Vitni Tilson dao je svoju verziju istog odgovora: „Ponovo bih posetio Izrael, a zatim i Ukrajinu, naše najbliže saveznike u borbi protiv globalnog terorizma.“ Publika je mogla da stekne utisak da se radi o unapred poznatom ritualu političke lojalnosti.
Kada je red došao do Mamdanija, on je rekao jednostavno: „Ostaću u Njujorku i baviti se problemima stanovnika pet opština.“ Posle niza jednoobraznih odgovora, novinarka je, prvi put, postavila potpitanje: „Gospodine Mamdani, da li to znači da nećete posetiti Izrael?“ On je ponovio da bi se fokusirao na svoj grad. Novinarka je insistirala, gotovo mu sugerišući odgovor: „Recite nam samo da ili ne. Da li podržavate Izrael kao jevrejsku državu?“ Mamdani — koji je prethodno opisao rat u Gazi kao genocidan — ostao je pri svom stavu: „Izrael ima pravo da postoji, ali to mora da podrazumeva jednaka prava za sve njegove građane.“
Na sceni je Kuomo trijumfalno uzviknuo: „Odgovorio je ne, neće otići u Izrael!“ Verovao je da je Mamdani upravo načinio ozbiljan politički propust u gradu sa milion i trista hiljada Jevreja. Ali je pogrešio. U junu je izgubio na stranačkim predizborima, a zatim ponovo i na opštim izborima 4. novembra.
Toga dana, trećina jevrejskih birača glasala je za Mamdanija, a čak 60 procenata demokrata navelo je kao razlog upravo njegovu odluku da odbije ritualnu posetu Izraelu. Poljubiti Zid plača, nekada simbol političke odanosti Vašingtona, prestao je da bude neophodan gest, a odbijanje tog gestikulativnog rituala postalo je znak samostalnosti i političke hrabrosti.
„Vojska lobista“ i promena raspoloženja na desnici
Sličan obrt danas se može videti i u republikanskom taboru, posebno među pristalicama Donalda Trampa iz pokreta „Amerika na prvom mestu“ (MAGA). Jedna od figura koje najviše izazivaju njihov gnev jeste senator iz Južne Karoline Lindzi Grejem. Fanatični neokonzervativac, često podseća na likove ciničnih i korumpiranih južnjaka iz romana Vilijama Foknera ili Tenesija Vilijamsa. Grejem voli ratove — u Iraku, Siriji, Ukrajini, Iranu, Gazi, Venecueli, bilo gde — a voli i vojno-industrijski kompleks koji finansira njegove kampanje. Podjednako obožava i Benjamina Netanjahua. Na snimku iz marta 2024. vidi se kako blista pored njega: „Ovo je moja peta poseta od 7. oktobra. Moj dragi prijatelju, došao sam da pokažem svoju podršku. Tu sam i da se borim protiv zlonamerne priče da Izrael koristi glad kao oružje.“
Desničarski influenser Taker Karlson, koji prezire neokonzervativce, protivi se svakoj američkoj pomoći Izraelu i, šire gledano, svakom vojnom angažmanu Sjedinjenih Država na Bliskom istoku. Široko je delio snimak Lindzija Grejema kako bi ga dodatno diskreditovao: „Ovo izgleda kao reklamni prilog. Bavi se odnosima s javnošću jedne strane države. Da li je to posao američkog senatora? Pet meseci, pet poseta Izraelu. Jedna poseta mesečno!“ U novembru 2026. Grejem će se ponovo kandidovati za Senat; predsednik Tramp ga već podržava. Karlson, međutim, želi da doživi poraz. Podržava Grejemovog republikanskog protivnika na predizborima.
Čak i uz ogromnu vidljivost svog Jutjub kanala i sposobnost da vodi oštre polemike, Karlsonov plan nije unapred dobijena bitka. Nije slučajno što se američki Kongres često naziva „okupiranom teritorijom Izraela“, i to ne samo iz zluradosti. Izuzetno moćan, efikasan i izvor strahopoštovanja, Američko-izraelski komitet za javne poslove (AIPAC) određuje pravila igre u Vašingtonu. Rezultat te dominacije jeste da je Izrael zemlja koja prima najviše američke pomoći: 22 milijarde dolara od 7. oktobra 2023. i 112 dolara koje je prošle godine platio svaki poreski obveznik da bi se opremila vojska Benjamina Netanjahua.
Sve do nedavno, ta izdašna pomoć državi čiji je BDP po glavi stanovnika gotovo isti kao u Nemačkoj jedva da je otvarala ikakvu političku raspravu. Godine 2016, pred odlazak iz Bele kuće, predsednik Barak Obama čak je povećao iznos unapred dogovorene pomoći Tel Avivu, garantujući Izraelu 38 milijardi dolara za period 2018–2028. U to vreme Grejem je predsedavao potkomitetom Senata koji odlučuje o raspodeli pomoći inostranstvu. Tražio je još više, kao i uvek. Od 7. oktobra njegova želja je u potpunosti ispunjena: Sjedinjene Države finansirale su 70 procenata rata u Gazi.
Iako ogromni, ovi iznosi ne odražavaju u potpunosti obim američke podrške Izraelu. U tu računicu trebalo bi dodati i pomoć Vašingtona Egiptu (1,4 milijarde dolara godišnje) i Jordanu (1,8 milijardi u 2024), budući da su ta sredstva obezbeđena posle potpisivanja mirovnih sporazuma s Izraelom, i isključivo zato što su ih potpisali. Time je smanjena njihova politička sloboda da se suprotstave svom susedu, njegovim ratovima i američkom pokrovitelju. U februaru ove godine, dok je razmatrao plan da isprazni Gazu i pretvori je u rivijeru, predsednik Tramp zapretio je čak da će prekinuti finansiranje Kaira i Amana ukoliko te dve zemlje odbiju da trajno prihvate deo Palestinaca proteranih sa sopstvene teritorije. U isto vreme, od Kongresa je tražio dodatni fond od 12 milijardi dolara za izraelsku vojsku.
Ovaj bezdan bez dna za američkog poreskog obveznika deluje potpuno suprotno Trampovom projektu da primora sve države za koje tvrdi da su „zloupotrebljavale američku velikodušnost“ da plate svoj dug. To daje dodatne argumente protivnicima ove politike, brojnim pobornicima slogana „Amerika na prvom mestu“. Među njima je i Karlson, koji je tokom jedne debate u junu, suočen sa proizraelskim influenserom, rekao: „Izrael ne bi mogao da postoji bez podrške Sjedinjenih Država. Njegov nuklearni program potiče iz Sjedinjenih Država. Njegovu ekonomiju drže Sjedinjene Države. Ne napadam Izrael, govorim činjenice. Izrael to zna, zato ovde ima armiju lobista i influensera. A Bibi [Netanjahu] je već dva puta došao u poslednja tri meseca.“
Nimarata („Niki“) Hejli, koja zajedno s Grejemom predstavlja neokonzervativno krilo Republikanske stranke, tvrdi, naprotiv, da „nisu Izraelu potrebne Sjedinjene Države, već Sjedinjenim Državama Izrael“. Tokom posete 29. maja 2024, simbolično je dopisala poruku na bombu namenjenu Gazi: „Dokrajčite ih, Amerika voli Izrael.“ Takve izjave navode Karlsona i još neke druge da se zapitaju kako „jedna mala, sama po sebi neznatna zemlja“, koja ima „ekonomsku moć Arizone i broj stanovnika poput Burundija“, uspeva da najveću svetsku silu drži u „stalnom stanju zastrašenosti“.
Kako je to moguće? Još 2007. godine, dvojica uglednih geopolitičara, Džon Miršajmer i Stiven Volt, jedan profesor na Univerzitetu u Čikagu, drugi na Harvardu, ponudili su odgovor u knjizi pod naslovom Proizraelski lobi i američka spoljna politika. Knjiga je istovremeno izazvala senzaciju i skandal. Njena osnovna teza, razvijena na 500 strana i potkrepljena sa gotovo 1 500 fusnota, izložena je odmah na početku: „Značajna materijalna i diplomatska podrška koju Sjedinjene Države pružaju Izraelu“ ne može se objasniti samo „strateškim ili moralnim razlozima“. Ona je „u velikoj meri rezultat političkog uticaja izraelskog lobija, skupa pojedinaca i organizacija koje aktivno utiču na oblikovanje američke spoljne politike“.
Već tada je učinak tog lobija bio procenjivan izuzetno negativno: „Pored (…)
