Potpisivanjem preliminarnog sporazuma o mirovnom ugovoru između azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva i jermenskog premijera Nikola Pašinijana, 8. avgusta 2025. u Ovalnoj kancelariji, američki predsednik Donald Tramp uspeo je da uradi ono što minska grupa nije postigla za više od trideset godina sukoba. Taj multilateralni mehanizam, formiran 1992. i kopredsedavan od strane Sjedinjenih Država, Francuske i Rusije, uključivao je nekoliko evropskih zemalja, Tursku i same zaraćene strane. „Trampova ruta za mir i međunarodni prosperitet“ (TRIPP) — zamišljena kao koridor koji bi kroz Jermeniju povezivao Azerbejdžan i njegovu eksklavu Nahčivan, uz infrastrukturu koju bi finansirao, pa i obezbeđivao Vašington — uklanja jedan od glavnih kamena spoticanja u mirovnom procesu. Usput, Tramp ostvaruje još jednu od onih političko-komercijalnih operacija po kojima je poznat. Ali, iznad svega, ovaj tranzitni koridor pretvara u stvarnost jedan stari panturski san: teritorijalno povezivanje Turske i turkofonog Istoka.
Ovaj predugovor ima ambiciju da okonča sukob pun obrta, čiji koreni leže u izmešanom etničkom sastavu regiona. Ako se ostavi po strani viševekovna istorija borbe između Jermena i Azerbejdžanaca, ključni trenutak može se datirati u jul 1921. Tada je Josif Staljin nametnuo asimetričnu teritorijalnu podelu: s jedne strane Nahčivan, odvojen od ostatka Azerbejdžana jermenskim regionom Sjunik, s velikom azerskom populacijom (u kojoj je važnu ulogu imala porodica Alijev), postaje autonomna republika pod okriljem Bakua; s druge strane, Nagorno-Karabah — „crna bašta“ na turskom, Artsah za Jermene — sa jermenskom većinom, pretvara se u autonomnu oblast unutar Azerbejdžana, takođe podređena Bakuu.
Godine 1994, posle rata sa hiljadama žrtava — većinom azerskih — i masovnih izbegličkih talasa, Jermeni iz Nagorno-Karabaha obezbeđuju faktičku autonomiju svoje teritorije i zauzimaju sve okružne oblasti Azerbejdžana, ispražnjene od stanovništva. Dvadeset godina, jedna za drugom, jermenske vlade — koje su gotovo uvek predvodili političari iz Nagorno-Karabaha — nisu uspele da tu vojnu pobedu pretvore u pozitivan diplomatski rezultat.
U Jerevanu su se ponašali kao da su teritorije pod njihovom kontrolom od 1994. trajno stečene, uprkos jasnim izjavama predsednika Hejdara Alijeva (1993–2003), a zatim i njegovog sina Ilhama, da Azerbejdžan nikada neće odustati ni od pedlja i da će ih, ako diplomatija izostane, povratiti silom. Prihodi od eksploatacije azerbejdžanskih naftnih i gasnih polja van obale postepeno su omogućili modernizaciju zemlje i višestruko povećanje vojnog budžeta.
Železnica, internet kablovi i naftovodi
Dve ključne ofanzive, 2020. i 2023. godine, modernizovana azerbejdžanska vojska — uz podršku Turske i Izraela — preokreće celokupan odnos snaga, počinivši brojna nasilja nad civilima i primoravši gotovo celokupno jermensko stanovništvo Nagorno-Karabaha da potraži utočište u Jermeniji. Etničko čišćenje koje su Jermeni sprovodili u okupiranim oblastima 1992–1994. godina sada se okreće protiv njih. „Međunarodna zajednica“ uglavnom nemo posmatra ovaj obrt. Primirje postignuto na inicijativu Vladimira Putina, 9. novembra 2020, institucionalizuje tursku ulogu: Ankara, zajedno s Rusijom, nadgleda sprovođenje sporazuma. U njemu se predviđa uspostavljanje transportnog koridora između Azerbejdžana i Nahčivana. Međutim, početkom 2025. taj projekat nije ni pomeren sa mrtve tačke. Baku, koji i dalje drži oko 200 kvadratnih kilometara jermenske teritorije zauzete tokom dve ofanzive, preti da će koridor otvoriti silom ako bude morao.
Pitanje koridora formalno je izostavljeno iz samog mirovnog predugovora, ali se pojavljuje u zajedničkoj izjavi dvojice lidera i posebno se obrađuje u trojnom memorandumu o razumevanju između Bakua, Jerevana i Vašingtona. Sam američki patronat simbolično govori o stepenu ruskog strateškog povlačenja iz regiona posle 2020. godine. Iako je Jermenija od 2002. članica Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), igrala je decenijama ključnu ulogu u ruskom rasporedu snaga na Kavkazu. Ali 2020. godine, tokom prve ofanzive Bakua, Moskva je odbila da aktivira klauzulu o vojnoj zaštiti u slučaju (…)
