Ako želimo ozbiljno da razgovaramo o strategiji, moramo prihvatiti da je to pre svega teorijska rasprava. Drugim rečima: ne može drugačije. Ili ćemo pričati ozbiljno, ili ćemo izbeći temu, sredine nema. Da počnemo od suštine. Među svim političkim ličnostima Pete republike, teško je pronaći nekoga ko intelektualno parira Žan-Liku Melenšonu. De Golova „određena ideja Francuske“ nikada nije bila mnogo jasna, književna kultura Fransoa Miterana nije mu pomogla da razume kapitalističko društvo, a posle njih nastupila je era birokrata bez vizije i desničarskih huškača. Melenšonova intelektualnost oblikovala je celu Nepokornu Francusku (FI), jedinu institucionalnu političku organizaciju koja zaista misli, a Institut La Boesi (laboratorija političkih ideja koju je pokrenuo Žan Lik Melanšon, prim. prev.) je u tom smislu retko uspešan projekat. Njegova najnovija knjiga, Novi narod, nova levica, to jasno pokazuje.
Zato nije baš najodgovornije kada Žan-Lik Melenšon, predstavljajući knjigu, kaže da ga je Le Monde diplomatique „uzeo na zub“ i da ga je „neko izgrdio“. Taj „neko“ je zapravo Jevgenij Morozov — nipošto lokalni čudak iz autobusa, već ozbiljan intelektualac, koji svakako zaslužuje da se njegovo ime jasno pomene. Još više, njegova izuzetno oštra kritika zahtevala bi punokrvnu polemiku, onu koja priliči ljudima koji zaista žive intelektualni život. Morozov se obrušio — žestoko — na novi koncept „tehnofeudalizma“, koji je, zahvaljujući LMD-u, zaista dobro uzdrman.
Da se na to nadovežemo, dovoljna su dva kratka zapažanja. Prvo: čudno je naziv jednog oblika u okviru kapitalističkog načina proizvodnje tražiti u načinu proizvodnje koji mu prethodi. To je kao da neko govori o „teološkim prosvetiteljima“. Takve kombinacije jednostavno ne rade. Drugo: od tri kriterijuma koja nudi Sedrik Diran — čiji je rad inače vrlo bogat i vredan — nijedan nije specifičan za današnji kapitalizam. Sva tri se bez problema mogu primeniti i na ranije faze kapitalizma. A kriterijumi su: 1. da nas dovodi u krajnju zavisnost — u svojevrsno univerzalno „kmetstvo“; 2. da spaja ekonomsku i političku moć u jedinstvenu strukturu vlasti; 3. da počiva na nesputanom predatorstvu.
Uzmimo, recimo, fordistički, „fosilni“ kapitalizam, ili njegov današnji nastavak. Naša zavisnost od automobila i nafte vrlo se lako može uporediti sa zavisnošću od interneta. „Ko danas može bez Totala?“ sasvim je ravnopravno pitanju „ko može bez Gugla?“. A ako bi se energetska slavina zatvorila, internet bi stao u sekundi, što vrlo jasno pokazuje ko kome zaista određuje granice. Total ima sopstvenu avijaciju, sopstvene bezbednosne službe, nešto nalik privatnoj armiji, vodi svoju geopolitiku, direktno pregovara sa šefovima država, potkupljuje ih ili ruši po potrebi. Teško je naći čišći primer spojenog ekonomskog i političkog apsolutizma. O predaciji ne treba trošiti reči: jasno je o čemu je reč. Dakle: zaglibljeni smo u „naftno kmetstvo“, pod totalnom i predatorskom moći. Pitanje glasi: da li sve to znači da živimo u „petrofeudalizmu“? Ne znači.
Što se tiče FI, odnosno Melenšona, jasno je odakle dolazi neraspoloženje. Kritika „tehnofeudalizma“ gađa sam temelj nove teorijske doktrine FI, koja ima zadatak da potkrepi njihovu stratešku liniju — ideju o centralnosti mreža — i time dovodi u pitanje čitavu konstrukciju.
U izlaganju u La Boesiju Melenšon se podsmešljivo pita zašto ga „on“ (taj „on“ je Morozov) vraća „kapitalizmu“, i podseća da mu je to već mnogo puta rađeno. „Kakav kapitalizam?“, pita, „u kom obliku, u kom periodu?“ I to je, zapravo, odlično pitanje. Jer nikada ne vidimo „kapitalizam“ u čistom obliku. To je pojam koji nema neposrednu empirijsku pojavu. U stvarnosti postoje samo istorijske realizacije kapitalizma. One se menjaju kroz vreme i prostor, i samo one su vidljive. Dakle, sasvim je legitimno pitati: o kom kapitalizmu govorimo?
Ali treba dodati: u svakom posebnom kapitalizmu postoji i kapitalizam uopšte, njegovi osnovni društveni odnosi, njegova unutrašnja logika. Kako je pokazao Marks, ti odnosi su pododređeni, a tek njihove istorijske realizacije daju im završni oblik, privremen, lokalno određen. Otuda: da, savremeni kapitalizam ima svoje specifičnosti, digitalne mreže igraju ogromnu ulogu, ali to ne znači da treba da izgubimo iz vida da je to i dalje kapitalizam. Ako se to zaboravi, doktrina lako izgubi… samu bit. A biti antikapitalista, ako se reč uzme ozbiljno, znači raskinuti s kapitalizmom, ne samo s ovim kapitalizmom, nego sa svakim njegovim mogućim oblikom.
Zapravo je sve počelo dobrom namerom. Jer oni koji govore samo o kapitalizmu obično ostaju vezani za njegove stare protagoniste, navodno večne: „proleterijat“ i „radnička klasa“, shvaćeni kao fabrički radnici — muškarci, belci. Cela knjiga Instituta La Boesi polazi od toga da ta figura danas gotovo da više i ne postoji. Kategorija „radnici“ postala je kaleidoskop. Na predstavljanju knjige, Sara Abdelnur citira sjajnu rečenicu Rogera Kornua: „Radnička klasa više nije ono što nikada nije ni bila.“ Ako se subjekt istorije traži u toj staroj figuri, nema šanse da se pronađe.
Da bi se govorilo društvu jezikom koji ono razume i u kome prepoznaje sopstvena iskustva, neophodno je rekonstruisati sliku klasnog subjekta. U nju moraju da uđu i elementi svakodnevnog materijalnog života — domaća ekonomija, kućni rad, reproduktivni rad — ukratko, sve ono što čini uslove života, a ne samo uslove rada.
Na toj osnovi FI se upušta u veliku doktrinarnu operaciju: pokušaj da se preispita teorija klase, tačnije, klasnog subjekta, onoga koji ponovo pokreće istoriju. Taj subjekt oni nazivaju „narod“. O tom izboru naziva vredi govoriti posebno, ali jedno je već sada jasno: pokušaj da se klasni subjekt razdvoji od stare slike „fabrčkog proletarijata“ i „radničke klase“ ne samo da je opravdan, već i neophodan. Ipak, ne bi valjalo skliznuti u suprotnu krajnost i pomisliti da je fabrička radnička klasa jednostavno nestala. Od toga smo daleko. I danas postoje čitavi sektori proizvodnje — tzv. bastioni — gde je ona i te kako prisutna. A kada nastanu veliki socijalni pokreti i kada se na horizontu pojave generalni štrajkovi, ti bastioni jedini mogu da iznesu teret. U tim trenucima, drago nam je što oni postoje, dakle, očigledno nisu iščezli.
Bilo je, dakle, odlično krenulo: teorijsko proširenje pojma kapitalizma i redefinisanje klasnog subjekta. A onda se sve iznenada suzilo na priču o „mrežama“ i „pristupu mrežama“. FI sada klasu definiše kao deo stanovništva potisnut u status mrežno obezvređenih. Dogovor je bio da klasni subjekt više ne može biti samo fabrički radnik. Ali, ako bismo bili zlobni, rekli bismo da se definisanje klase preko „paketa mobilne telefonije“ ipak malo previše izbeljuje, da ne kažem, ispira. Ipak, to ne bi bilo pošteno, jer je Melenšonova misao daleko složenija.
Kada govori o mrežama, on to radi u širokom smislu: naravno, misli se na internet, koji počiva na lancima potplaćenih podizvođača. Ali i na mrežu javnih službi, koju je neoliberalizam sistematski razorio, pošte, bolnice, železnice. I na elektromrežu, čiji se dalekovodi u provinciji sve češće ruše usled klimatskih ekstrema. A isto tako i na mrežu urbanih „komoditeta“, onih malih olakšica centra grada koje agencije za nekretnine nazivaju „blizu svih pogodnosti“, a čiji nedostatak znači brutalnu prostornu izopštenost, slanje siromašnijih „tamo gde nema ničega“.
U tom smislu, „mreža“ jeste kategorija široke primene. Ali je, prvo, potpuno promašeno nazivati kapitalizam mreža „tehnofeudalizmom“, jer taj termin sve automatski svodi isključivo na digitalni aspekt. A drugo — i mnogo ozbiljnije — vrlo je problematično redefinisati klasni subjekt isključivo preko uslova pristupa mrežama, dakle preko uslova života van rada. Ako je stara ortodoksna marksistička linija videla klasni subjekt samo u fabričkom radniku, FI sada radi suprotnu grešku: vidi ga samo u osiromašenoj, mrežno isključеној svakodnevici. I to pretvara u srž svoje teorije i strategije.
Klasni subjekt, „mi“, postaje „narod“ definisan kao stanovništvo potisnuto iz mreža: „Zavisnost od mreža stvara društvenog aktera koji je njihov talac. To je narod. To smo mi.“ Naspram „nas“ su „oni“: oligarsi koji (…)
