Dugi put koji vodi od saudijskog grada Tabuka do Crvenog mora potpuno je pust. Prostrane suve ravnice polako ustupaju mesto stenovitim predelima. Beduinske farme razbacane su po retkim stepskim poljima, gde samo po koja busen trava odoleva žegi. Pod nemilosrdnim suncem pojavljuju se krda dromedara, koje vode kamilari s glavom i licem pokrivenim kefijom. Dugo je opstanak u ovom kraju zavisio od nomadskog stočarstva i korišćenja morskih resursa. Beduini su lutali pustinjom u potrazi za vodom. Danas žive u selima, ali faraonski projekti kraljevine nameću im nove potrese.
Severozapadni deo Saudijske Arabije sada je u središtu ekonomske i urbane transformacije koju predvodi četrdesetogodišnji prestolonaslednik Mohamed bin Salman, poznat kao MBS, sin kralja Selmana bin Abdulaziza Al Sauda. Na tom prostoru raste Neom, nova razvojna zona koja se proteže od Akabskog zaliva do unutrašnjih planina, na 26.500 kvadratnih kilometara, površini veličine Belgije. Naziv, danas registrovan kao brend, znači „nova budućnost“: pleonazam sastavljen od grčkog neo- i prvog slova arapske reči moustaqbal, „budućnost“.
Tu kraljevina namerava da izgradi ultratehnološki megapolis, jezgro urbanog kompleksa koji bi, kada je reč o inovacijama, trebalo da nadmaši futurističke „pametne“ gradove poput Songdoa u Južnoj Koreji ili Voven Sitija u Japanu. Aerodromi, marine, luksuzni hoteli, brzi vozovi, tornjevi od stakla i čelika namenjeni kompanijama i poslovnim centrima, logističke baze i morski kanali, u teoriji, ništa ne bi trebalo da nedostaje.
Za sada je pejzaž i dalje ogoljen. Bageri razgrću zemlju, kamioni tutnje podižući oblake prašine. „Više od 2.500 kamiona ovde neprestano saobraća, danju i noću“, objašnjava egipatski zaposleni u Neomu, dok stoji ispred onoga što je verovatno jedno od najvećih gradilišta na svetu. Oko 140.000 radnika trenutno se nalazi na toj teritoriji. Nalazimo se u kampu NC1, najvećem u Neomu, zatvorenoj zoni u kojoj radi oko 5.000 ljudi iz Brazila, Sjedinjenih Država, Španije, Italije, Indije, Pakistana, Šri Lanke… Što se lokalnog stanovništva tiče, ono je vrlo jednostavno — proterano. „Sravnili su beduinska sela da bi podigli ovaj kamp“, potvrđuje jedan evropski zaposleni. Prema zvaničnim podacima, vlasti su iselile oko 6.000 pripadnika plemena Huvajtat, koji u ovom kraju žive vekovima.
„Kad je 2020. najavljen Neom, lokalni stanovnici odbili su da napuste svoje kuće. Za većinu Saudijaca, taj projekat nije bio prioritet“, kaže Lina al-Hatlul, saudijska aktivistkinja za ljudska prava u egzilu u Briselu. Oni koji su odbili nadoknadu bili su uhapšeni, neki osuđeni na zatvor, a neki i na smrtnu kaznu. Abdulah Rahim al-Huvajti, koji je javno govorio protiv iseljavanja, ubijen je u policijskoj akciji. Bivši obaveštajni oficir, pukovnik Rabih Alenezi, kasnije je otkrio da je Ministarstvo unutrašnjih poslova izričito naredilo prisilno uklanjanje stanovništva i „neutralisanje“ svakog otpora. Nasilje koje podseća na scene iz pentalogije Gradovi od soli Abdulrahmana Munifa, u kojoj se opisuje potres koji su nafta i prvi bušotinski radovi sredinom 20. veka izazvali u saudijskom beduinskom društvu.
Iz daljine, NC1 izgleda kao vojna baza opasana bodljikavom žicom. Kontrola pristupa je stroga: obezbeđenje, sistemi za prepoznavanje lica i nekoliko nivoa bezbednosnih provera regulišu svaki ulazak i izlazak. Na ulazu stoje slogan „I love Neom“ i logo zone, kao da je reč o korporaciji iz Silicijumske doline. Reklamni pano poručuje: „Saudijska omladina oličenje je duha Neoma, koji nam pruža fizički prostor.“ Unutra ambijent priziva distopijski svet filma The Truman Show: nizovi baraka sa solarnim panelima, uredni mali vrtovi, kamere na svakom koraku. NC1 prima prvenstveno menadžere i stručnjake, kantine serviraju međunarodnu kuhinju, postoje teretane i otvoreni bazeni. Rutina zaposlenih je strogo ritmizovana: rad, obrok, sport, spavanje. Kancelarije su klimatizovane, neke bez prozora, što je nužno kada temperature od juna do septembra dostižu i 50 °C.
„Ovde novac teče bez kontrole“, kaže jedan zaposleni, pokazujući kako svaka zgrada ima sopstveni generator. Na periferiji kampa niču nove stambene zgrade za radnike. Prvi od četiri planirana aerodroma — udaljen oko pola sata vožnje — već povezuje zonu s Dubaijem, Dohom i Londonom.
Iza te visokotehnološke fasade, zaposleni u Neomu govore o represivnoj menadžerskoj kulturi, obeleženoj stalnim pritiskom i teškim radnim uslovima. Ne ustručavaju se da priznaju svoje sumnje u održivost projekta. „Živimo u zlatnom kavezu“, kaže jedan Evropljanin. „Čim legne plata, depresija nestane.“ Viši menadžeri često zarađuju nekoliko desetina hiljada evra mesečno, a rukovodioci i do 1,1 milion dolara godišnje, potpuno neoporezivo. „Svi ti veliki šefovi ovde grade karijeru na lažima. Kažu sebi: ‘Dobro, dve godine ću da izdržim, uzmem pare i onda nestanem’“, priznaje jedan od zaposlenih.
Projekat Neom, čiji se početni trošak procenjuje na 500 milijardi dolara, deo je ambiciozne „Vizije 2030“, programa reformi koji je MBS pokrenuo 2016. godine kako bi započeo energetsku tranziciju, smanjio zavisnost od nafte i promenio ultrakonzervativni imidž kraljevine. Godine 2024. saudijski naftni izvoz iznosio je oko 217 milijardi dolara — 90% ukupnog izvoza, 80% budžetskih prihoda i 40% BDP-a. Zvanični cilj prestolonaslednika jeste da taj udeo do 2030. padne na 10% BDP-a. Da bi to ostvario, Rijad želi da prihodi iz nenafnih sektora porastu na 265 milijardi dolara. „Imamo prazan prostor i želimo da u njega smestimo deset miliona ljudi“, izjavio je MBS u promotivnoj kampanji 2017. godine.
Među svim spektakularnim poduhvatima Neoma, najviše pažnje privukla je The Line („Linija“). Taj linearni grad dugačak 170 kilometara trebalo je da nikne iz peska i preseče pustinju od istoka ka zapadu, poput pukotine u beskrajnom prostranstvu. Projekat vredan 200 milijardi dolara predviđao je da se izgradi između dva zida visoka po 500 metara — 170 metara više od Ajfelove kule — međusobno udaljena 200 metara, s fasadama od ogledala koja reflektuju nebo i pustinju. U njegovoj utrobi, brzi voz mogao bi da pređe celu dužinu za dvadeset minuta. The Line — 34 km² preobražene pustinje — zamišljen je kao „grad-svet“ sa devet miliona stanovnika. Pariz, poređenja radi, na svojih 105 km² ima oko dva miliona ljudi. Pored renomiranih arhitektonskih biroa (Morphosis, Pei Cobb Freed & Partners, HOK), The Line je privukao i desetine zapadnih inženjerskih i građevinskih kompanija.
„Nojeve barke za globalne elite“
(…)
