Kineska ekonomija je 2025. godine zabeležila novi rekord izvoza. Bloomberg News čak predviđa trgovinski suficit od 1.200 milijardi dolara (1.035 milijardi evra) ove godine, suficit kakav nikada ranije nije viđen. Ovakav rezultat objašnjava se ne samo učvršćivanjem dominacije zemlje u sektorima u kojima tradicionalno ima konkurentsku prednost (tekstil, čelik, pametni telefoni), već i ubrzanim rastom izvoza takozvanih „zelenih tehnologija“. Pre svega električnih automobila, solarnih panela i litijumskih baterija — „tri nova proizvoda“, kako ih nazivaju kineske vlasti, koje smatraju da će oni postati neizostavni u globalnoj „ekološkoj tranziciji“.
Iz perspektive zapadnih prestonica, ovi rezultati tumače se kao posledica strategije zasnovane na onome što je kanadska ministarka ekonomije Kristija Frilend 2024. nazvala „namernom politikom viška kapaciteta pod vođstvom države“: politikom koja treba da pojača konkurentnost kineskih kompanija tako što im omogućava da plasiraju robu po damping cenama na svetskim tržištima. Prema tom tumačenju, zapadne firme trpe nelojalnu konkurenciju, jer je proizvodni aparat Кine navodno previše zaštićen i subvencionisan od strane države.
A ipak, šest najvećih proizvođača solarnih ćelija i panela (Jinko Solar, Longi, JA Solar, Trina Solar, Tongwei i TCL Technology) 2025. posluje u minusu, sa zajedničkim gubitkom od 20,2 milijarde juana (2,5 milijarde evra) u prvih šest meseci godine (Financial Times, 4. septembar 2025). Ni u sektoru električnih vozila situacija nije bolja: profiti padaju usred rata cenama među proizvođačima. BYD, šampion ove industrije i najveći svetski proizvođač rame uz rame sa američkom Teslom, beleži negativan obrtni kapital; njegovi domaći konkurenti stoje još gore (Financial Times, 13. jun 2025). Pojavljuje se paradoks: širenje proizvodnje i rekordni izvoz odvijaju se uporedo sa sve većom finansijskom krhkošću preduzeća. Iza kineskog „uspeha“, čini se, kriju se ozbiljne pretnje opstanku ovih strateških sektora.
Ovaj sindrom nije nov u Kini. Robert Boaje, ekonomista i istaknuti predstavnik regulacionističke škole, još je pre više od decenije opisivao sistem u „stanju permanentnog preinvestiranja“, obeležen „bespoštednom konkurencijom, padom proizvodnih troškova i, shodno tome, padom tržišnih cena“. Prema Boajeu, konkurencija predstavlja „institucionalni oblik“ koji dominira kineskim režimom akumulacije: konkurencija između firmi, ali i između lokalnih vlasti koje se utrkuju da privuku, podstaknu i zaštite ekonomske aktivnosti na svojoj teritoriji. Daleko od monolita kakvim je često predstavljaju mediji, Kina je izuzetno decentralizovana u ekonomskom smislu: svaka provincija, opština i okrug imaju sopstvene industrijske ambicije i značajna sredstva da ih ostvaruju.
Jači lokalni akteri nastoje da eliminišu rivale, slabiji da obezbede opstanak svojih proizvodnih pogona; rezultat je trka u investicijama. Tako se bespoštedna konkurencija i prekomerna proizvodnja međusobno hrane u začaranom krugu.
Dinamike ovog tipa ispoljavale su se više puta tokom poslednjih decenija, sa različitim intenzitetom u zavisnosti od sektora. Nakon finansijske krize 2008, na primer, Kina je uspela da neko vreme održi dvocifreni rast zahvaljujući ulaganjima u infrastrukturu i nekretnine. Taj period za sobom je ostavio višak kapaciteta u pojedinim industrijama vezanim za građevinski sektor (čelik, cement, staklo). Intenzivna kampanja „rektilikcije“, pokrenuta 2015, pokušala je da te viškove obuzda, namećući gašenje pojedinih pogona i spajanje preduzeća.
Nekontrolisano širenje proizvodnih kapaciteta u „zelenim tehnologijama“ poslednjih godina proizlazi, pak, iz krize u sektoru nekretnina. Suočena već pet godina sa padom građevinske aktivnosti, koja je ranije bila jedan od glavnih pokretača ekonomije, republička vlada podstakla je ulaganja u „tri nova proizvoda“ kao nove izvore rasta. Brojne lokalne vlasti tada su se zanele ovim smerom, gradeći (…)
