Pariz, 12. januar 2010. Narodna skupština u punom sastavu odaje počast Filipu Segenu, jednoj od ključnih figura savremene parlamentarne istorije, koji je nedavno preminuo. Predsednik Skupštine, Bernar Akoje, posebno insistira na jednoj od njegovih vrlina: ljubavi prema istoriji, „toj disciplini koju je obožavao i u kojoj se proslavio“. A onda dodaje: „Kako zaboraviti da je ovaj istinski republikanac, prekidajući sa tradicijom koja se nadovezuje na Viktora Igoa, preuzeo na sebe zadatak da rehabilituje Napoleona III, zamenivši karikaturalnu sliku Badingea prikazom modernizatora koji je brinuo o opštem dobru i opremio i obogatio Francusku?“
Tom gotovo neverovatnom lakoćom predsednik parlamenta briše ljagu koja je na Pirenejima decenijama pratila državni udar od 2. decembra 1851. Tada je pučem ukinut Parlament, hiljade protivnika je deportovano ili ubijeno, a zemlja je ušla u Drugo Carstvo, represivno, policijski kontrolisano i duboko uronjeno u poslovne interese. Akoje ide toliko daleko da Segenu pripiše da je pokazao kako je Viktor Igo bio u krivu, čovek koji je posle 1851. bio primoran na devetnaest godina izgnanstva. Još je neobičnije što ta zaprepašćujuća rehabilitacija pučiste nauštrb njegovog najčuvenijeg osvedočenog kritičara nije izazvala nikakvu reakciju među poslanicima levice, gde od 1789. tradicionalno sede republikanci svih struja, radikali, socijalisti i drugi.
A nije prošlo tako mnogo vremena otkako se sećanje na 2. decembar redovno pojavljivalo u političkim raspravama kao upozorenje protiv autoritarnih skretanja i iskušenja „malog Bonaparte“ na desnici. Paralelno s tim, Igoova figura — i njegov poetski zbornik Kazne, nastao u progonstvu — održavala je živom uspomenu na bolnu borbu progonjenih republikanaca i uživala širok konsenzus.
Ova sednica Skupštine nije anegdota, već simptom politike koja je sve više odsečena od vlastite nacionalne istorije. Poneke ličnosti, poput socijalističkog tribuna Žana Žoresa ili generala Šarla de Gola, preživljavaju u javnom prostoru samo tako što im se radikalno iskrivljuje nasleđe i pretvara u folklor. Kod nekih se javlja čak i svojevrsna estetika poricanja: tako su 2005. „degolisti“ pevali Marseljezu pod generalovim spomenikom na Jelisejskim poljima da bi podržali evropski ustav koji bi, da je usvojen, faktički potisnuo ustav iz 1958. godine (ustav koji je donešen pod palicom Šarla de Gola, prim. prev.). Isto tako, Mladi socijalisti su na čuvenoj fotografiji Žoresa u Pre-Sen-Žerveu evropskom zastavom zamenili crvenu, kao da mogu naterati ubijenog socijalističkog tribuna da „glasa“ za projekat koji je 2024. sve više poprimio autoritarne i antisocijalne obrise.
Narodna i socijalna istorija — kakvu je, na primer, francuska javna televizija negovala šezdesetih i sedamdesetih — danas ustupa mesto konzervativnom i kontrarevolucionarnom tumačenju, u kojem dominiraju idealizovani likovi iz starog režima i fantazmagorične ideje o „jevrejsko-hrišćanskim korenima“, što pokazuju knjige Filipa de Viljea i emisije voditelja naklonjenih monarhiji kao što su Stefan Bern (France 2) i Lorant Deš (čiji je Metrônom ekranizovan na France 5). Ponekad zaborav ili neznanje istorije proizvode i komične promašaje. Tako je Emanuel Makron 2023, kako bi skrenuo pažnju sa pobune protiv reforme penzionog osiguranja, obećao „sto dana“ akcije i smirivanja, potpuno nesvesno oživljavajući sećanje na „Sto dana“ Napoleonovog povratka 1815. godine, koji je završen njegovim konačnim porazom u bici kod Vaterloa.
„Knjiga proročanstava“
Francuska politička istorija, rođena padom apsolutne monarhije 1789, izgrađena je na temeljima političkih izbora tog doba: prihvatanju ili odbacivanju Revolucije, podršci režimima koji su želeli da je nastave, preoblikuju ili izbrišu. Tako je istoričar Rene Remon razlikovao tri desne tradicije: legitimiste (zagovornike restauracije Burbona i autoritarnog poretka), orleaniste (liberalne monarhiste inspirisane britanskim institucijama) i bonapartističku struju (sledbenike Napoleonovog carstva). Parlamentarni rascepi koji su potekli iz Revolucije iscrtali su tako i desnicu, i levicu, koju su činili pobornici demokratske, potom i republikanske vladavine, te su zato sedeli na levoj strani skupštinske dvorane. Pod Trećom i Četvrtom Republikom, upravo su se tu — na tim klupama — smestili (…)
