To je izgledalo kao veliko olakšanje. „Nova generacija se oslobađa uticaja Vildersa“, radovao se centristički NRC 30. oktobra. „Veseli liberal u zemlji ekstremne desnice“, dodavao je De Groene Amsterdammer. „Hura, konačno je red na stranke centra!“, ushićeno je pisala nemačka Süddeutsche Zeitung (30. oktobar). U velikim svetskim medijima zavladao je isti ton: The Guardian je 5. novembra govorio o „lekciji za progresivce“. Posle parlamentarnih izbora 29. oktobra, pobeda liberalno-progresivne stranke D66 — sa dvadeset šest mandata i najvećim brojem glasova — mnogima je delovala kao znak ohrabrenja. „Danas su milioni Holanđana okrenuli novu stranicu“, poručio je odmah po objavi rezultata lider pobedničke stranke Rob Jeten. Po njemu, ovo je poruka nade za desetine miliona Evropljana i Amerikanaca: „Da, populisti mogu biti poraženi“, izjavio je za New York Times 6. novembra.
U stvarnosti, iako Partija za slobodu (PVV) Gerta Vildersa gubi dvanaest od trideset osam poslaničkih mesta, politička mapa Holandije se suštinski ne menja. Blok desnice ne opada (četrdeset dva prema četrdeset jedno mesto), već se samo preraspodeljuje: jačaju JA21 („Pravi odgovor 2021“, devet mesta) i Forum za demokratiju Tijerija Bodeta (sedam mesta), dok slabi Vildersov pokret koji je 2023. trijumfovao. U poređenju sa tim, ovogodišnja pobeda D66 najmanja je u istoriji moderne Holandije. Iako Jeten, sa istim brojem poslaničkih mesta kao PVV i nešto više glasova, ima formalno pravo da pokuša da formira vladu, u duboko rascepanom parlamentu uspeh nipošto nije izvestan.
Holandija je dugo ponosno isticala svoju političku stabilnost. Narodna partija za slobodu i demokratiju (VVD), liberalno-konzervativna desnica, dominirala je protekle tri decenije. Mark Rute je vodio četiri uzastopne koalicije između 2010. i 2024, stekavši titulu premijera sa najdužim stažom u istoriji zemlje — i nadimak „Teflon Mark“, zbog sposobnosti da preživi svaki skandal. Poput mnogih desno-centrističkih partija u Evropi, VVD se zaklinjao da nikada neće ući u vladu sa ekstremnom desnicom, dok je u praksi preuzimao deo njene politike prema imigraciji, samo u „ispeglanoj“ verziji. Kombinacija ekonomske ortodoksije i kulturnog konzervativizma obezbeđivala im je široku podršku.
Pomicanje „Overtonovog prozora“
Međutim, posle pandemije kovida, neoliberalni recepti VVD-a postaju sve manje privlačni, a inflacija zahvata petu ekonomiju Evropske unije. U zemlji od sedamnaest miliona stanovnika lečenje je skupo, stanovanje još skuplje, a imigracija se pretvara u centralnu političku temu. Nakon migrantskog talasa 2015. godine, VVD je znatno smanjio kapacitete za prijem tražilaca azila. Oštri rezovi u budžetu 2017. doveli su do zatvaranja skoro pedeset centara i otpuštanja hiljada zaposlenih u službi za imigraciju (IND). Rezultat: zatrpani dosijei, prenatrpani centri, stotine ljudi koji spavaju u šatorima. Haos, tuče među izbeglicama, i sve pred TV kamerama. Iako broj tražilaca azila nije ozbiljno rastao, ekstremna desnica uspela je da nametne sliku zemlje „preplavljene nekontrolisanim migracionim talasima“.
U tom kontekstu, leto 2023. donosi zaokret: VVD odlučuje da imigraciju učini centralnim pitanjem. Pokušaj da se dodatno postroži politika — protiv volje koalicionih partnera — dovodi do pada četvrte Ruteove vlade. Rute se povlači i postaje generalni sekretar NATO-a, a na čelo stranke dolazi Dilan Ješilgöz. Rođena u Turskoj, kurdskog porekla, ona zagovara oštriju, konfliktno orijentisanu liniju. Pod njenim vodstvom VVD napušta staro obećanje i otvara vrata mogućoj koaliciji s PVV-om: desno krilo stranke dugo je patilo jer je moralo da sklapa vlade sa centrom i levim-centrom. U kampanji koja je usledila, imigracija je postala glavna tema.
Od tada, zemlja praktično ne prestaje da govori o tome. (…)
