Pad režima Bašara al Asada u decembru 2024. teško je pogodio Rusiju. Iako je njena vojna intervencija iz jeseni 2015. uspela da spase sirijski režim – i da Moskvi obezbedi povratak na bliskoistočnu scenu i u Sredozemlje – nije bila dovoljna da njenog saveznika održi na vlasti. Taj neuspeh mogao je prerasti u ozbiljan strateški i logistički udar da je Moskva izgubila svoje dve ključne baze, pomorsku u Tartusu i vazdušnu u Hmejmimu, obe na sirijskoj obali. Te baze su od presudnog značaja za rusku demonstraciju sile. Njihova budućnost bila je glavna tema razgovora između Vladimira Putina i Ahmeda al Šaraa, novog šefa sirijske izvršne vlasti, tokom njegove posete Moskvi 15. oktobra. Taj prvi susret, posle niza letnjih kontakata na visokom nivou, završen je obećanjem Damaska da će poštovati sve sporazume koje je prethodna vlast zaključila.
Tačnije, Rusija koristi te baze na osnovu bilateralnog sporazuma potpisanog sa Damaskom u januaru 2017. na period od četrdeset devet godina. Nove vlasti su sporazum suspendovale, ali ga nisu poništile, verovatno očekujući ponovno pregovaranje. Od kasnih 2000-ih pa sve do Asadovog rušenja, „materijalno-tehnička tačka oslonca“ u Tartusu, kako glasi zvanična terminologija, omogućavala je ruskoj operativnoj pomorskoj grupi stalno prisustvo u Sredozemlju. Baza je obično primala najviše pola tuceta jedinica (ratni brodovi, konvencionalne podmornice, logistički brodovi). Njena skromna infrastruktura dopuštala je samo lakše logističke operacije, bez brodogradilišta i mogućnosti ozbiljnijih popravki. Brodovi koji bi pristizali sa severa, iz Baltičkog mora, redovno su se oslanjali na Tartus pri prelasku u Crveno more i Indijski okean; jedinice iz ruskog Dalekog istoka, koje su prolazile Sueckim kanalom, svraćale bi tu pre nastavka puta ka Atlantiku. Vazdušna baza Hmejmim služila je kao čvorište za prebacivanje ljudstva i opreme u Libiju, centralnu Afriku i Sahel, gde je Kremlj od kasnih 2010-ih razvijao bezbednosna partnerstva.
Uoči Asadovog pada, rusko vojno prisustvo u Siriji bilo je relativno skromno. Najveći deo kontingenta – nešto manje od pet hiljada ljudi u najintenzivnijoj fazi intervencije između 2015. i 2018. – premešten je u Ukrajinu posle invazije iz februara 2022. Ostatak snaga, sveden na nekoliko stotina vojnika, obavljao je zadatke vojne policije i posmatračkih misija u lokalnom kontekstu. Raspoređeni u osmatračnice duž linija razdvajanja između zaraćenih strana (džihadističkih grupa, lojalista, Kurda i proturskih frakcija), ruski vojnici imali su pre svega odvraćajući efekat i povremeno sprečavali eskalaciju. Za poređenje, Turska je u to vreme imala više od deset hiljada vojnika na severu Sirije, ne računajući pripadnike Sirijske nacionalne armije pod njenom kontrolom.
Razgovori Moskve i nove sirijske vlasti o (…)
