Dana 15. novembra 1995. Alen Žipe, tadašnji premijer, izložio je pred Nacionalnom skupštinom glavne odrednice reforme socijalnog osiguranja, koja je, već tada, imala za cilj da smanji socijalne deficite obaranjem kvaliteta javnog zdravstvenog sistema i da ojača „finansijsku kredibilnost“ države u kontekstu puta ka evru započetog pristupanjem Ugovoru iz Mastrihta 1992. godine. Dobio je ovacije ogromne desničarske većine izabrane 1993, iako je predsednik Žak Širak samo nekoliko meseci ranije pobedio na izborima obećavajući da će stati na put „društvenom rascepu“ (koncept koji podrazumeva rast društvenih nejednakosti, prim. prev) i kritikujući prikriveno politiku štednje.
Pažljivo pripremljen savezom tehnokrata i PR-stratega, ono što je ubrzo nazvano „Žipeov plan“ izgledalo je kao savršeno usklađena operacija: glavni reformistički sindikat, Francuska demokratska konfederacija rada (CFDT) pod vođstvom Nikol Notat, javno je podržao „hrabrost“ vlade, a istim putem krenula je i grupa levo-liberalnih intelektualaca i eksperata.
Njihova podrška brzo je dobila formalni oblik: 2. decembra 1995. objavili su u Le Monde-u apel nastao u prostorijama časopisa Esprit, a uspeh tog poziva dugovao je starim mrežama okupljenim oko Fondacije Sent-Simon, tink-tenka koji je tada simbolisao ideološko stapanje tehnokratske desnice i levice u trijumfalnom neoliberalizmu. U isto vreme, veliki mediji, naročito levog centra (Le Monde, Libération, Le Nouvel Observateur), hvalili su politički zaokret Žaka Širaka. Urednici i esejisti (Alen Mank, Bernar-Anri Levi, Pjer Rozanvalon, Alen Duamel…) odmah su nametnuli analitički okvir uobičajen od osamdesetih: modernost (štednja) protiv zastarelosti (socijalnih osvajanja).
Činilo se da je kontekst naročito povoljan: slom SSSR-a raspalio je proročanstva o „kraju istorije“ (tržišna demokratija kao najviši oblik ljudskog razvoja), Socijalistička partija je decembra 1991. proglasila da „kapitalizam određuje naš istorijski horizont“, Komunistička partija se raspadala, SAD i Evropa vraćale su se militarističkom intervencionizmu u Zalivu i u Africi. U Francuskoj je ideološki pejzaž izgledao zarobljen u dosadnoj liberalnoj ravnici koju je prethodno oblikovao premijer Eduar Baladur (1993–1995). U takvom okruženju, ko bi mogao da spreči Alena Žipea, normalijanca i enarhistu (tipično francuski nazivi za osobu koja je završila dve elitnije velike škole, odnosno škole moći, Ekol normal i ENA, koje služe za reprodukciju francuske elite, prim. prev), fizičku i moralnu inkarnaciju francuske tehnokratije, da zaključi neoliberalnu deceniju nokautom nad protivnicima „reformi“?
„Protiv uništavanja jedne civilizacije“
Ali ništa se nije odvijalo kako je planirano. Prve ankete, a zatim i prvi veliki protestni uspesi protiv Žipeovog plana, pokazali su ne samo granice medijskog jedinstva, već i granice „srećne globalizacije“, omiljene sintagme Alena Manka, savetnika poslodavaca i esejiste. Taj iznenadni šok kristalisao je neočekivani narodni otpor: front odbijanja destrukcije socijalne države pokazao je veću odlučnost nego front tzv. reformatora, i to bez ikakvog unapred pripremljenog plana.
Iako su stručnjaci za politike štednje očekivali negativnu reakciju Generalne konfederacije rada (CGT) i Radničke snage (FO) (dva levičarska sindikata, prim. prev), nisu mogli da predvide obim konvergencija koje je plan proizveo sa drugim društvenim akterima, dotad manje vidljivim: levicom unutar CFDT-a (posebno Savez generalnog transporta i opreme — FGTE), novostvorenom Jedinstvenom sindikalnom federacijom (FSU) u sektoru obrazovanja, libertarijanskim pokretom, trockističkom grupacijama i brojnim kolektivima „bez“ (bez papira, bez doma, bez posla) koji su se pojavili početkom devedesetih.
Vrlo brzo, opšte skupštine (AG) (nešto što sliči današnjim plenumima, i građanskim zborovima u Srbiji, prim. prev) umnožavale su se širom zemlje, privlačeći veliki broj zaposlenih, nezaposlenih, studenata, gimnazijalaca, pa i penzionera: neki su učestvovali u svom prvom velikom društvenom pokretu, drugi su prepoznavali delić duha maja ’68. Štrajkovi u saobraćaju i energetskom sektoru postepeno su paralisali ekonomiju. Dok su mediji osuđivali „uzimanje građana, korisnika tih službi, za (…)
