Tokom vrelog juna 2025. godine, parisko pravosuđe bilo je pozvano da se izjasni o tri predmeta političke prirode. Dana 12. juna, apelacioni sud potvrdio je oslobađanje petorice kanakskih iredentista, među kojima i predsednika Kanakskog i socijalističkog nacionalnooslobodilačkog fronta (FLNKS) Kristijana Tena, gonjenih zbog organizovane oružane krađe i uništavanja imovine. Dana 18. juna, 24. veće krivičnog suda trebalo je da sudi dvojici aktivista trockističkog pokreta Révolution permanente (RP), koji su ukazivali na evropske saučesničke veze u genocidu u Gazi, ali je ročište odloženo. Najzad, sutradan je 16. veće apelacionog suda trebalo da odluči o izlasku iz zatvora Žorža Ibrahima Abdale, osuđenog zbog saučesništva u ubistvima američkog diplomate i jednog agenta Mosada u Parizu 1982. godine, koja su izvršile Libanske revolucionarne oružane frakcije (FARL). Iako je i u tom slučaju odluka odložena, nekoliko nedelja kasnije libanski komunistički aktivista je konačno pušten na slobodu. Abdala je u zatvoru proveo četrdeset jednu godinu. Reč je o izuzetno dugom periodu na Starom kontinentu za jednog političkog zatvorenika.
Ali na šta se tačno odnosi ova kategorija? Da li se ona zaista vraća, uporedo sa krivičnim delom delikra mišljenja ili kriminalizacijom antikolonijalne borbe?
„Stare kolonijalne prakse deportacije pobunjeničkih vođa“
Kako odrediti političku dimenziju lišavanja slobode? Prvi pristup sastoji se u ispitivanju same odluke kojom se ona izriče, ili uslova njenog izvršenja. Od 1792. do 1798. godine, Konvent, a zatim Direktorijum deportuju političke osuđenike u kaznene kolonije u Gvajani. Od „Vatrene komore“ starog režima do Revolucionarnog tribunala, od prevotalnih sudova Restauracije do specijalnih odeljenja Višijevog režima, Francuska je poznavala čitav niz jurisdikcija čija je svrha bila da „izriču kazne koje, ako nisu diktirane, onda su makar inspirisane političkim potrebama“, kako je to formulisao advokat Moris Garson (Le Monde, 29. april 1961). Usred rata u Alžiru, Garson se protivio stvaranju specijalnih sudova, na inicijativu predsednika Šarla de Gola, koji bi sudili pripadnicima Tajne oružane organizacije (OAS). Njih je 1963. godine nasledio Sud državne bezbednosti. Nakon maja 1968, on menja metu i počinje da se „fokusira na ekstremnu levicu, independiste ili terorizam Direktne akcije“, kako navodi Vanesa Kodačioni. Kako ističe ova politikološkinja, vlast je tada u potpunosti kontrolisala proces penalizacije: mobilisan gotovo dvadeset godina protiv hiljada aktivista, „državni tužilac bio je tek registrator političke volje, dok se rad istražnog sudije svodio na sastavljanje ličnog dosijea. Sudije u raspravnom veću bile su privremeno imenovane i brzo ‘razrešavane’ ukoliko ne bi primenjivale represivne naloge“.
Nakon izbora Fransoa Miterana 1981. godine, ukinuti su brojni izuzetni mehanizmi, među kojima i Sud državne bezbednosti. „Jednim zamahom čarobnog štapića, levica je izbrisala političke zatvorenike“, ironično primećuje advokat Antoan Kont. Ali, dodaje Kodačioni, nestaju i povlastice vezane za poseban status osoba osuđenih pred tom jurisdikcijom, naročito mogućnost da „budu zatvoreni odvojeno od ostalih pritvorenika (u posebnoj ustanovi ili krilu), da ne moraju da rade niti da nose uniformu, da se lakše okupljaju među sobom i da uživaju češće posete“. Uz to, levica 1982. godine uvodi specijalni porotni sud — specijalan po tome što ga čine isključivo profesionalne sudije, bez narodnih porotnika — čija je nadležnost 1986. godine, za vreme vlasti desnice, proširena na krivična dela terorizma. U februaru 1987. sudije tog suda osuđuju Abdalu na doživotnu robiju, iako je on priznao političku podršku FARL-u, ali negirao krivicu, i iako je državni tužilac zahtevao kaznu kraću od deset godina zatvora.
Abdala je ispunio uslove za uslovni otpust još 1999. godine. Od 2004. podnosi niz zahteva za oslobađanje. Pravosudni organi odbijaju sedam zahteva pre nego što osmi, 2013. godine, uslove odlukom o proterivanju u njegovu zemlju, koju tadašnji ministar unutrašnjih poslova Manuel Vals odbija da potpiše. Pre dve godine Abdala podnosi novi zahtev. U novembru 2024. sud za izvršenje krivičnih sankcija odobrava njegovo puštanje na slobodu uz uslov da se obaveže da će „napustiti nacionalnu teritoriju“ i da se „na nju više neće vraćati“. Prema oceni sudija, zatvorenik, star 73 godine, više ne predstavlja „ozbiljan rizik“ od povratka kriminalu. Liban se obavezuje da ga primi. Ali, još jednom, tužilaštvo ulaže žalbu, na zadovoljstvo Sjedinjenih Država, čija je vlada nastupala kao građanska strana u postupku. Iako je odluka bila zakazana za 20. februar 2025, apelacioni sud je odlaže. Sudije zahtevaju da aktivista isplati deo odštete koju traže oštećene strane. „Jedna pravna sitničavost“, prema njegovom advokatu, Žan-Luiju Šalansetu.
U rezoluciji usvojenoj 3. oktobra 2012. godine, koja se odnosi na definiciju pojma političkog zatvorenika, Savet Evrope kao kriterijum navodi lišavanje slobode čije su trajanje ili uslovi, „iz političkih razloga, očigledno nesrazmerni u odnosu na krivično delo za koje je osoba osuđena ili se pretpostavlja da ga je počinila“. Libanski aktivista je takvu upornost represije trpeo čitave četiri decenije. U današnjoj Francuskoj — više nego izuzetni uslovi suđenja ili zatvaranja, koji se takođe navode kao kriterijumi Saveta Evrope — upravo stepen pravosudnog i političkog istrajavanja omogućava da se sagledaju prioriteti političke represije.
U francuskim zatvorima uskoro više neće biti baskijskih aktivista. Organizacija Euskadi ta Askatasuna (Baskija i sloboda, ETA) najavila je odustajanje od oružane borbe u oktobru 2011, a potom i svoje raspuštanje u maju 2018. Front de libération nationale de la Corse (FLNC) započeo je proces demilitarizacije u junu 2014. Poslednjih godina, više korzikanskih aktivista našlo se u pritvoru. Jedan od njih, Stefan Ori, član pokreta Core in Fronte („Srce napred“), nacionalističke organizacije osnovane 2018. godine koja ima šest poslanika u Skupštini Korzike, optužen je u martu 2024. godine, između ostalog, za „udruživanje radi terorističkog delovanja“. Sumnjiči se da je učestvovao na tajnoj konferenciji za štampu na kojoj je najavljeno formiranje nove oružane grupe. Nakon petnaest meseci njegovog pritvora u pariskom zatvoru Santé, Core in Fronte je na mreži X osudio „optužnicu zasnovanu na (…)
