„Analiza košta.“ Ta ideja zauzima centralno, ali ambivalentno mesto u psihoanalizi. Za neke psihoanalitičare, naime, angažovanost pacijenata biće tim veća što je finansijski trošak seanse viši. Pod tim se verovatno podrazumeva da tzv. rad otpora (skup svesnih ili nesvesnih razloga zbog kojih se ne želi uvek ozdravljenje) upravo pretpostavlja da se nema uvek volje da se ide kod psihoanalitičara, ili da se to čini pomalo površno. Iz tog, ne sasvim neutemeljenog načela, pojedini analitičari izvode neku vrstu jednačine: ako seanse skupo koštaju, biće veća želja da se iz njih izvuče maksimum. Takvo rezonovanje i danas se može naći u psihoanalitičkoj teorijskoj produkciji i u institucijama koje se bave prenošenjem psihoanalize. Ono služi kao opravdanje za visoke honorare pojedinih analitičara ili za iznenadna povećanja cene tokom same analize.
Problem, dakle, nije samo u tome što neki psihoanalitičari imaju visoke tarife, već i u tome što to čine pod plaštom teorijske koherentnosti. Sam Sigmund Frojd pokazuje veću iskrenost u tekstu „O započinjanju lečenja“: „Svaki pacijent dobija određeni sat u okviru mog radnog dana; taj sat je njegov i on za njega ostaje odgovoran, čak i ako ga ne iskoristi. (…) Kada je praksa fleksibilnija, ‘povremena’ otkazivanja postaju toliko česta da lekaru dovode u pitanje materijalnu egzistenciju“. Osnivaču psihoanalize dešavalo se i da prima pacijente besplatno. U pismu Vilhelmu Flisu od 31. oktobra 1897. piše: „Pošto imam vremena, dao sam se nagovoriti da u terapiju uzmem dva slučaja bez ikakve naknade. Tako imam ukupno tri analize koje ne donose nikakav prihod“.
Psihoanalitičar lakansovske orijentacije Žak-Alen Miler, s druge strane, tvrdi da je „besplatna praksa veoma opasna. To je bomba bez osigurača. Ako sklizne u dobrotvornost, ‘agresivni protivudarci’ su neizbežni“. Nesporno je da novac proizvodi određene efekte — ali i besplatnost ih proizvodi. Zašto ih, međutim, odmah (…)
