Dana 30. oktobra 2025. godine američki predsednik Donald Tramp sastao se sa svojim kineskim kolegom Si Đinpingom u Pusanu, u Južnoj Koreji, na marginama samita Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje (APEC). Susret je bio kruna pregovora na nivou ministarstava održanih u Madridu u septembru, koji su otvorili put ka deeskalaciji trgovinskog rata koji je započeo stanar Bele kuće. Opisana od strane Trampa kao „veliki uspeh“, razmena između dvojice šefova država pre svega je osvetlila granice američke strategije instrumentalizacije međuzavisnosti u suočavanju s konkurentom koji je danas sposoban da se sa Vašingtonom takmiči upravo na tom terenu.
Jer, iako su obe strane napravile korak unazad — Sjedinjene Države u pogledu carinskih tarifa kojima su pretile Kini, a ova potonja u vezi s ograničenjima trgovine retkim mineralima kojima je uzvratila — Peking iz ove epizode izlazi ojačan. Pored neuspeha brutalne trgovinske prisile koju je pokušao da nametne Vašington, i „originalniji“ instrumenti koje je Bela kuća aktivirala od stupanja Džozefa Bajdena na dužnost 2021. godine — kontrola trgovine poluprovodnicima, ometanje investicija i slično — danas deluju u velikoj meri neefikasno. Umesto da obuzdaju kinesko tehnološko uzdizanje u ključnim naučnim i tehnološkim sektorima, te mere su, prema Brukings institutu, „doprinеле jačanju defanzivnih i ofanzivnih kapaciteta“ te zemlje.
Primirje nije epilog. Suštinski, ništa nije razrešeno, a međusobno nepoverenje koje raste još od 2010-ih ostaje. Pentagon poziva Belu kuću da „prioritet da odbrani američke teritorije i (…) odvraćanju Kine u indo-pacifičkom regionu“, dok Peking napušta ideju „odnosa novog tipa“ — to jest „harmoničnijih“ odnosa — među velikim silama, koju je razvijao početkom 2010-ih.
Savremena Atina i Sparta
Uoči parade povodom obeležavanja pobede 9. maja 1945. u Moskvi, Si Đinping je situaciju uporedio sa onom iz 1940-ih godina. Podsećajući na „pravedne snage sveta, uključujući Kinu i SSSR, [koje] su se hrabro borile i rame uz rame porazile arogantne fašističke snage“ tokom Drugog svetskog rata, dodao je: „Osamdeset godina kasnije, unilateralizam, hegemonizam, zastrašivanje i prinudne prakse ozbiljno podrivaju naš svet. Još jednom se čovečanstvo nalazi na raskršću između jedinstva i podele, dijaloga i konfrontacije“. Dve godine ranije, Si je upozorio Narodnu skupštinu na nastupanje nove ere strateškog rivalstva: „Zapadne zemlje, predvođene Sjedinjenim Državama, sprovele su politiku obuzdavanja, opkoljavanja i potiskivanja Kine, čime su razvoju naše zemlje nametnule probleme bez presedana“.
Diplomatske službe obe zemlje pamte i izuzetno oštru — i neuobičajenu — razmenu koja je 18. marta 2021. u Enkoridžu (Aljaska) suprotstavila Jang Điečija (državnog savetnika i člana Politbiroa) i Vang Jija (ministra spoljnih poslova) visokim američkim zvaničnicima zaduženim za bezbednost. Entoni Blinken (državni sekretar) i Džejk Saliven (savetnik za nacionalnu bezbednost) tada su izrazili „ozbiljnu zabrinutost“ zbog Kine koja, po njihovom mišljenju, ugrožava „međunarodni poredak zasnovan na pravilima“. Zaključili su da će odnos dve zemlje biti „kompetitivan kada bude morao, kooperativan kada bude mogao i suparnički kada bude trebalo“. „Tokom poslednjih godina, legitimna prava i interesi Kine bili su izloženi otvorenoj represiji, što je kinesko-američke odnose gurnulo u period teškoća bez presedana“, uzvratio je Vang (u međuvremenu ponovo imenovan za ministra spoljnih poslova). „Ni Sjedinjene Države ni zapadni svet ne predstavljaju međunarodno javno mnjenje“, nastavio je, slikajući Kinu kao suštu suprotnost američkoj praksi: „Mi ne verujemo u invazije silom, u obaranje drugih režima raznim sredstvima, niti u masakriranje stanovništva drugih zemalja“, za razliku od Sjedinjenih Država, koje „dugo sprovode oblik eksteritorijalne jurisdikcije zasnovane na svojoj represivnoj moći i zloupotrebljavaju pojam nacionalne bezbednosti, oslanjajući se na silu ili finansijsku hegemoniju, čime stvaraju prepreke normalnim trgovinskim aktivnostima“.
Međunarodna politika je refleksivna. Tako već od kraja 2000-ih većina američkih posmatrača — naročito zvaničnih — Kinu koja je „izronila“ vidi kao „revizionističku“ silu, čiji je cilj da izmeni amero-centrični svetski poredak, prepiše njegova pravila i zavlada indo-pacifičkim regionom. Jedna bivša (…)
