Osvojivši 73% glasova na predsedničkim izborima 2019. godine, Volodimir Zelenski obećavao je „promenu epohe“. Posle decenija politike koju su proždirali oligahijski interesi, uživao je imidž slučajnog i poštenog kandidata, kakvog je i sam tumačio u izuzetno popularnoj televizijskoj seriji Sluge naroda. Šest godina kasnije, suočen je s najvećim korupcionaškim skandalom koji je zemlja doživela od ruske invazije u februaru 2022. Nacionalni antikorupcioni biro (NABU) sredinom novembra razotkrio je postojanje sistema iznude mita od podizvođača Energoatoma, državnog operatera u oblasti civilne nuklearne energije. Procene govore o sumi većoj od sto miliona dolara. Ovaj korupcionaški mehanizam dodatno je oslabio elektroenergetsku mrežu, ionako redovno na udaru ruskih bombardovanja i već krhku zbog netransparentnog upravljanja.
Otkrića su koštala funkcija ministre pravde i energetike. Nekoliko nedelja kasnije, ostavku je podneo i uticajni šef predsedničke administracije Andrij Jermak. Njegovo uklanjanje, ujedno i šefa ukrajinske pregovaračke delegacije, dodatno je oslabilo ionako krhku poziciju Kijeva u pregovorima. Suočena sa sporim, ali stalnim napredovanjem ruske vojske u Donbasu, Ukrajina se istovremeno suočava sa produbljivanjem krize mobilizacije. Povrh toga, raste i pritisak američke administracije. Vašington preti povlačenjem ukoliko se ne postigne kompromis na osnovu rusko-američkog plana, koji Evropljani, gurnuti na marginu, nisu uspeli da izmene. Donald Tramp i njegov najuži krug sada u arsenal argumenata dodaju i korupciju, kako bi opravdali nameru da se distanciraju od sukoba koji smatraju udaljenim i neisplativim. Istina, dvopartijska većina u američkom Kongresu izglasala je 11. decembra novi paket pomoći, ali njegov obim ostaje simboličan. Glavnina podrške Ukrajini sada zavisi od drugih savezničkih država, čije poverenje ovaj skandal može ozbiljno poljuljati.
Nedavna razrešenja nisu izbrisala pokušaj vlasti da organe za borbu protiv korupcije stavi pod kontrolu glavnog tužioca i predsedničkog kabineta, kako bi se ometao rad istražitelja. Krajem jula 2025. protesti nekoliko hiljada ljudi u Kijevu i drugim velikim gradovima sprečili su realizaciju tog scenarija. Sumnja i dalje opterećuje najbliži predsednikov krug. Petog decembra, istraga New York Times-a dodatno je potvrdila da je ukrajinska izvršna vlast opstruirala antikorupcijske napore i unutar upravnih odbora velikih državnih preduzeća koja primaju stranu pomoć.
Bivši sovjetski dostojanstvenici
Zelenski pripada političkoj generaciji koja je tvrdila da će okončati vlast šačice milijardera nad državnim aparatom i koruptivne prakse koje su iz nje proistekle. Da bi se razumela sadašnja politička kriza i njene moguće posledice po međunarodni položaj Ukrajine, neophodno je vratiti se u blisku prošlost ukrajinske liberalne demokratije, rastrzane između privatne zarobljenosti države i reformskih težnji koje su se često izjalovljavale.
Uspon oligarha odvijao se u tri faze. Prva, faza nastanka, započinje u drugoj polovini osamdesetih godina. Sovjetski funkcioneri tada koriste prilike koje je otvorila perestrojka kako bi se preobratili u privatne preduzetnike. Uglavnom je reč o direktorima fabrika, rukovodiocima Komsomola (organizacije zadužene za omladinu) ili upravnicima kolhoza (poljoprivrednih zadruga), koji se upuštaju u više ili manje legalan uvoz zapadnih potrošačkih dobara i druge unosne poslove. Prilikom raspada SSSR-a 1991. godine, oni se nalaze u prvim redovima onih koji preuzimaju sovjetski proizvodni aparat.
Takav je bio slučaj Jevhena Ščerbanja. Kao direktor rudnika u Donjecku, dobro je poznavao ključne potrebe regionalnih preduzeća. Metalurškom kombinatu nedostaju teški metali? On pronalazi dobavljača. Industriji fali gas? Sređuje isporuke iz Rusije. Restoran traži alkohol? Preduzetnik zove poznanika u Moldaviji, velikog proizvođača vina, i ugovara pošiljke. Kako klijenti često nemaju gotovine, Ščerbanj se naplaćuje u industrijskim proizvodima, koje potom preprodaje najboljem kupcu, ili u vlasničkim udelima u firmama klijenata.
Kako mu se bogatstvo uvećava, stiče i svojevrsni moralni autoritet u Donbasu, odakle promoviše vrline divljeg kapitalizma. „Tri puta sam bio na ivici smrti u rudnicima. Preživeo sam jer nisam pristajao da umrem siromašan“, objašnjava u jednom arhivskom snimku tokom razgovora sa mladim diplomcima. „Naravno, put do takvog bogatstva može biti nezakonit. Ali u društvu oslabljenom poput našeg, to je lako za nekoga poput mene“. Kao gospodar najindustrijalizovanijeg regiona u zemlji, Ščerbanj se ubrzo umešao i u nacionalnu politiku. Sa imetkom procenjenim na 500 miliona dolara — astronomskim iznosom za to vreme — postaje prvi ukrajinski oligarh.
U isto vreme, bivši sovjetski funkcioneri i puki oportunisti slede slične putanje. U Dnjepropetrovsku, mladi inženjer Igor Kolomojski ulaže u industriju gvožđa i nafte, kao i u bankarski sektor. Julija Timošenko, buduća ikona „narandžaste revolucije“ 2004. godine, gradi svoje bogatstvo kontrolišući unosne gasne tokove. „Gasna princeza“ ostala je upamćena i po osnivanju jedne od prvih of-šor kompanija na Kipru, potezom kojim je otvoren put hiljadama fiktivnih firmi, preko kojih je prva generacija kapitalista iznosila nezakonito stečenu imovinu u poreske rajeve. Petro Porošenko preuzima većinski udeo u konditorskim i čokoladnim fabrikama u zamenu za isporuke šećera i kakaa. On će 2014. godine biti izabran za petog predsednika Ukrajine, neposredno nakon „revolucije dostojanstva“, koja je srušila njegovog prethodnika Viktora Janukoviča.
Tokom devedesetih godina formiraju se oligarhijski klanovi, okupljeni oko jedne ili više tutorskih figura i povezanih zajedničkim ekonomskim i finansijskim interesima, koji ostvaruju presudan uticaj nad velikim industrijskim aglomeracijama i njihovim okruženjem. Rivalstvo između Donjecka i Dnjepropetrovska u početku dominira ukrajinskom političkom scenom, donekle ublaženo delovanjem kijevskog klana. Ostali regioni zemlje razvijaju sopstvene oligarhijske strukture; one, međutim, ostaju pretežno lokalnog dometa i bez većeg uticaja na nacionalnom nivou.
Uspon ove nove elite odvija se u kontekstu naglog osiromašenja stanovništva. Nestašice, galopirajuća inflacija i urušavanje sistema socijalne zaštite brzo guraju milione postsovjetskih građana u siromaštvo. Sitne prevare i šverc postaju uobičajena pojava. Bruto domaći proizvod (BDP) opada za 40 % između 1991. i 1994. godine. Inteligencija, koja je mnogo očekivala od perestrojke i nezavisnosti, biva slomljena, nemoćna pred brutalnošću promena i sveopštom normalizacijom nasilja na ulicama. Prema podacima Svetske banke, stopa ubistava skače sa 4,96 na 100.000 stanovnika 1990. godine na 9,67 u 1996. Zbog koncentracije ekonomskih interesa u Donjecku, Donbas postaje jedno od žarišta kriminala koji ne štedi nikoga. U novembru 1996. Ščerban i njegova supruga ubijeni su pri silasku iz privatnog aviona, od strane dvojice plaćenih ubica prerušеnih u policajce.
Posle ovog ubistva, koje do danas nije rasvetljeno i koje je pratila serija krvavih obračuna, Rinat Ahmetov izranja kao neprikosnoveni gospodar Donbasa i najbogatiji čovek u zemlji. On je uvek poricao bilo kakvu umešanost u ta ubistva. Zapravo, o njegovoj mladosti poznati su tek fragmenti. Na jednoj od retkih konferencija za štampu, 2006. godine, novinari su ga upitali kako je zaradio svoj prvi milion. Njegov odgovor? „Lakše bi mi bilo da vam ispričam kako sam zaradio svoju prvu milijardu…“
U Kijevu, država tek sa zakašnjenjem reaguje na opštu anomiju. Ustav je usvojen u junu 1996. Nacionalna valuta, grivna, uvedena u septembru iste godine, omogućava postepeno obuzdavanje inflacije. Spoljni odnosi zemlje normalizuju se nakon potpisivanja Budimpeštanskog memoranduma 1994. godine i Sporazuma o prijateljstvu, saradnji i partnerstvu između Ukrajine i Rusije iz 1997. godine. Međutim, konsolidacija nove nezavisne države — naročito kroz međunarodno priznanje njenih granica od strane Rusije i drugih velikih sila — nailazi na snažne izazove u vidu oligarskih struktura nastalih početkom devedesetih.
Predsednik Leonid Kučma (1994–2005) ima presudnu ulogu u drugoj fazi formiranja „ukrajinske oligarhijske republike“, fazi (…)
