Budućnost Rusije i Ukrajine, ali i evropske bezbednosti, zavisi od sudbine nekolicine polurazorenih gradića na severozapadu Donjecke oblasti. U okviru tekućih mirovnih pregovora, Kremlj i dalje postavlja povlačenje ukrajinskih snaga sa tog područja kao preduslov svakog sporazuma. Taj zahtev je unet u početni plan od dvadeset osam tačaka koji su sastavili američki izaslanik Stiv Vitkof i njegov ruski sagovornik Kiril Dmitrijev. Ipak, u tom planu se precizira da bi oblast prešla pod kontrolu ruske administracije, ali bi bila demilitarizovana, čime bi se smanjio politički trošak takvog rešenja za Ukrajinu. Volodimir Zelenski, uz podršku Francuske, Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva, zasad je kategorički odbacio ovu tačku.
Većina Rusa smatra da predsednik Vladimir Putin neće odustati od tog zahteva, čak i u slučaju da se Kijev, Vašington i Brisel saglase da odustanu od širenja Organizacije severnoatlantskog ugovora (NATO), kao i od prisustva zapadnih trupa u Ukrajini. Istovremeno, dominantno raspoloženje na ukrajinskoj strani polazi od toga da bi za Zelenskog bilo jednako nezamislivo da prihvati taj uslov. On je i sam priznao da je „teritorijalno pitanje najteži element“ mirovnih pregovora. Administracija Donalda Trampa traga za mogućim kompromisima, uključujući predlog da ta teritorija postane zona slobodne trgovine, ali pritom ne daje odgovor na ključno pitanje: ko bi njome upravljao.
Kako objasniti ovakav ćorsokak? Da ste tokom hladnog rata tvrdili da bezbednost Evrope zavisi od kontrole zapadnog Donbasa, čak bi vas i najekstremniji „jastrebovi“ proglasili ludim. Podsetimo da su tada sovjetski vojnici bili stacionirani u samom srcu onoga što danas čini ujedinjenu Nemačku, na tzv. Fuldskom koridoru, na manje od tri stotine kilometara od francuske granice. Donbas je od Fulde udaljen oko dve hiljade kilometara. To daje dobru predstavu o razmeri zapadne pobede u istočno-zapadnom sukobu.
Pre svega politički ulog
U korenu ove situacije nalaze se dva problema, tesno isprepletena od kraja hladnog rata, koja će morati da se razdvoje kako bi se došlo do mirovnog sporazuma. Prvi je čisto geopolitički: širenjem NATO-a i Evropske unije Rusija je isključena iz evropskog bezbednosnog poretka i sada pokušava da mu se vrati silom. Drugi je postkolonijalni sukob između Rusa i Ukrajinaca oko granica, teritorija, manjina i identiteta. Svi raspadi imperija u modernoj epohi dovodili su do sličnih situacija, tako da ni raspad Sovjetskog Saveza nije bio izuzetak.
Reći da je sporna zona od marginalnog značaja bilo bi blago rečeno potcenjivanje. Za one koji su pre rata prolazili pored Kramatorska ili Pokrovska, ili čak kroz njih, ti gradovi nisu ostavljali naročit utisak. Njihov ekonomski značaj bio je znatno precenjen. Ta mala oblast (manje od 1 % ukupne površine Ukrajine) sadrži tek neznatan deo mineralnih resursa zemlje, a nastavak rata dodatno koči njen razvoj. Sa vojnog stanovišta, ona je daleko manje ključna nego što to i dalje tvrde obe zaraćene strane.
Ruska strana ponekad insistira na potrebi da se ukrajinska vojska odmakne što dalje od Donjecka, i činjenica je da je to imalo realan značaj u periodu od 2014. do 2024. godine, kada je linija fronta gotovo dodirivala zapadna predgrađa grada, izlažući ga ukrajinskim raketama kratkog dometa. Međutim, tokom poslednje dve (…)
