Mira u Ukrajini neće biti pre četvrte godišnjice izbijanja sukoba. Novi krug pregovora, pokrenut krajem novembra, brzo je zapao u ćorsokak. S jedne strane, Kremlj Donbas — već tri četvrtine pod ruskom kontrolom — smatra minimalnim ratnim dobitkom i nastoji da obezbedi neku vrstu međunarodnog priznanja, kao i niz ograničenja koja bi Kijevu trajno oduzela mogućnost da ga vojno povrati. S druge strane, evropske države odbijaju svaku promenu granica silom, jer bi takav presedan, po njihovom mišljenju, ohrabrio Moskvu da nastavi teritorijalno širenje. Zato i dalje ponavljaju da su spremne da „dugoročno podržavaju Ukrajinu, uz istovremeno pojačavanje pritiska na Rusiju radi postizanja pravednog i trajnog mira“. Međutim, zbog nedostatka stvarnih kapaciteta, ovakva čvrstina ih gura u sve veću zavisnost od Vašingtona, glavnog snabdevača Ukrajine oružjem i ključnog garanta bezbednosti u okviru eventualnog mirovnog sporazuma. I to baš u trenutku kada administracija Donalda Trampa neprijateljski odnos prema Evropskoj uniji ugrađuje u svoju Strategiju nacionalne bezbednosti za 2025. godinu.
Otuda paradoks: dok neprestano upozoravaju na mogućnost ruskog napada, evropski lideri istovremeno relativizuju — i te kako realne — pretnje američke aneksije Grenlanda. Na ostrvo šalju simboličan broj vojnika, ali odmah tvrde da je reč o zaštiti od navodnih ruskih i kineskih upada. Nemački kancelar je čak povukao svoje snage, kako bi se „što je moguće više izbegla eskalacija“, a Pariz je pozvan da snizi ton, uz obrazloženje da je cilj očuvanje „ujedinjene Evrope“ i „snažnog“ Severnoatlantskog saveza (NATO). Ovo uporno poricanje američke neprijateljske politike prema Starom kontinentu dodatno učvršćuje uverenje Moskve da Evropa nema sopstvenu političku volju i da deluje kao produžena ruka Sjedinjenih Država. Zbog toga Rusija nastavlja borbe na terenu, računajući da će se Tramp u jednom trenutku okrenuti od Ukrajine — što bi, po toj računici, povuklo za sobom i evropsko povlačenje. Problem je, međutim, što evropska ulaganja — 190 milijardi dolara od februara 2022. godine, danas više nego američka — ne ostavljaju mnogo prostora za zatvaranje računa.
Upravo zato je 20. novembra otkriće koje su objavili Axios i Financial Times o rusko-američkom mirovnom planu izazvalo paniku u evropskim prestonicama. Dokument od dvadeset osam tačaka, tajno pripremljen od strane američkog specijalnog izaslanika Stiva Vitkofa i ruskog emisara Kirila Dmitrijeva, ispunjava dva ključna zahteva Moskve: trajno odustajanje Ukrajine od članstva u NATO-u i povlačenje ukrajinskih snaga iz delova Donjecke i Luganske oblasti koje još drže, a koji bi postali demilitarizovana tampon-zona. Ove dve oblasti, zajedno sa Krimom, bile bi priznate kao teritorije koje „de facto pripadaju Rusiji, uključujući i priznanje od strane Sjedinjenih Država“.
Neuspešni pokušaji da se Vašington privoli na tvrđu liniju
Iako ovaj plan faktički stvara uslove za rusku pobedu, on ipak ne odgovara slici „kapitulacije“ na koju je upozoravao ministar spoljnih poslova Žan-Noel Baro u Narodnoj (…)
