Potrebno je imati veoma selektivno pamćenje da bi se u otmici predsednika Venecuele Nikolasa Madura i njegove supruge, 3. januara ove godine, video „povratak“ Vašingtona imperijalističkoj politici koja navodno nije postojala od 1945, ako ne i od 1918. godine.
Iznenadno pripisivanje tog epiteta Sjedinjenim Državama u medijima koji su ga do juče rezervisali isključivo za Rusiju deluje pomalo lažno naivno. Jer — ako se zadržimo samo na periodu posle hladnog rata — povratak Vašingtona velikim vojnim operacijama pod predsednikom Džordžom H. V. Bušom, nakon dugih godina takozvanog „vijetnamskog sindroma“, započeo je još 1989. godine, i to onim što je tada predstavljeno kao policijska operacija protiv trgovine drogom: invazijom Paname i otmicom diktatora Manuela Norijege, u očiglednom kršenju međunarodnog prava.
Tako je otvoren put novom ciklusu američkih intervencija, koji će svoj vrhunac dostići 2003. godine invazijom Iraka, pod predsednikom Bušom mlađim, sinom Buša prvog. Dvostruka okupacija Iraka i Avganistana, započeta nakon napada 11. septembra 2001, ubrzo se pretvorila u dugotrajno iscrpljivanje, iz kojih su se Sjedinjene Države izvlačile s velikim naporom: iz Iraka 2011, a iz Avganistana tek deset godina kasnije.
Ova dva velika neuspeha — naročito irački, s obzirom na razmere uloženih sredstava i strateški značaj — obnovila su „vijetnamski sindrom“. Pouke iz iskustva jugoistočne Azije, koje je administracija Džordža V. Buša svesno zanemarila, ponovo su postale aktuelne: izbegavati dugotrajne okupacije, postavljati ograničene ciljeve, udariti snažno i kratko, davati prednost bombardovanju u odnosu na prisustvo kopnenih snaga. Njegov naslednik Barak Obama, koji se ponosio protivljenjem invaziji Iraka, oborio je rekorde u izvođenju udara na daljinu, naročito pomoću dronova; Donald Tramp tokom prvog mandata nije odstupio od tog obrasca; a Džozef Bajden je nastavio tradiciju koju je uspostavio predsednik kome je prethodno služio kao potpredsednik.
„Ukloniti vrh, ostaviti ostatak netaknutim“
Šta je, dakle, novo u Trampovom činu međunarodne piraterije u Venecueli? Mnogi su u tome videli povratak politici „promene režima“, navodno napuštenoj nakon iračkog fijaska. Takvo tumačenje počiva i na pogrešnom razumevanju samog izraza i na pogrešnom čitanju američke politike. Pojam „promena režima“ odnosi se pre svega na okupaciju Iraka. Doživeo je procvat tokom prvog mandata Džordža V. Buša, u vreme kada je njegova administracija bila prepuna neokonzervativaca, naročito u Ministarstvu odbrane. Oni su zagovarali raskid s dugom tradicijom „realističke“ politike koja se mirila s diktaturama — čak i kada su bile brutalne — ukoliko su služile interesima Sjedinjenih Država.
Po okončanju hladnog rata, tvrdili su, Vašington je morao da uskladi dela i reči i da na globalnom nivou promoviše demokratske promene. Promena režima u Iraku trebalo je da bude praćena izgradnjom države: stvaranjem novog poretka pod američkim starateljstvom, po uzoru na Zapadnu Nemačku i Japan posle 1945. godine. Irak je trebalo da postane izlog demokratske transformacije Bliskog istoka. Snaga tog primera, u kombinaciji s američkim pritiscima, navela bi ostale države regiona da slede isti model zasnovan na „vrlinama“. Vašington bi konačno mogao da oblikuje svet po sopstvenoj meri.
Razume se da takva perspektiva nije odgovarala autoritarnim režimima Bliskog istoka, počev od američkih saveznika, vazalnih država koje su decenijama profitirale od „realističkog“ dogovora s američkim suverenom. Oni su unutar same Bušove administracije poveli borbu protiv neokonzervativaca. Oslanjajući se na Stejt department i Centralnu obaveštajnu agenciju (CIA), naročito su saudijski lideri nastojali da ubede američkog predsednika da odustane od ambicije da radikalno preoblikuje režim u Bagdadu. Zajedno s iračkim čovekom u CIA, Ijadom Alavijem, predlagali su Bušu saradnju s vojnim vrhom, kako bi se pomoglo svrgavanje Sadama Huseina i Irak usmerio u skladu s regionalnim interesima Sjedinjenih Država. „Naša ideja bila je da uklonimo vrh, ali da ostatak režima ostavimo netaknutim“, sažeo je Alavi.
Kada su saznali za taj plan, irački saveznici neokonzervativaca, okupljeni oko Ahmeda Čalabija, digli su uzbunu u medijima, optužujući jednu arapsko-američku kliku da želi da (…)
