Za deo zapadne štampe, američki demonstrativni potez u Karipskom basenu navodno je otvorio put sličnoj operaciji Pekinga protiv Tajpeja. Dokaz? Kineska vojska je 29. i 30. decembra opkolila ostrvo tokom velikih vojnih vežbi koje su mnogi posmatrači protumačili kao uvod u invaziju. Po tom tumačenju, američki i kineski predsednik navodno dele istu ambiciju: da okončaju „farse“ međunarodnog poretka nastalog posle rata i zamene ga poretkom „u kome vladaju snaga, sila i moć“, kako to formuliše savetnik američkog predsednika za unutrašnju bezbednost Stiven Miler.
Iako se Azijom zaista šire glasine o mogućem sukobu u koji bi bila uvučena Kina, meta nije toliko Tajvan koliko Japan, kome je bila namenjena ova spektakularna demonstracija sile nadomak Tajpeja. Oštre izjave, preleti strateških patrola, pretnje ekonomskim sankcijama, odnosi između dve istočnoazijske sile prolaze kroz retko viđenu krizu. Ali krizu čije poreklo treba tražiti na drugom kraju sveta i koja sugeriše da, uprkos pričama o „Trampovom raskidu“, američka nehajnost prema međunarodnom poretku nije novijeg datuma.
Sedmog novembra prošle godine, japanska premijerka Sanae Takaiji izjavila je da bi kineska intervencija na Tajvanu — ili protiv američkih snaga koje bi pokušale da probiju kinesku blokadu ostrva — predstavljala „egzistencijalnu pretnju za Japan“. Upravo je to, prema reformi japanskog bezbednosnog zakonodavstva iz 2015. godine, sprovedenoj na inicijativu njenog mentora Šinza Abea, situacija koja omogućava japanskim snagama samoodbrane da intervenišu u inostranstvu. Izjava i nije naročito iznenađujuća, s obzirom na politički profil premijerke.
Ona je poznata kao kritičarka Konoove izjave iz 1993, kojom je priznato postojanje seksualnog ropstva u japanskoj vojsci, kao i Murajamine izjave iz 1995, u kojoj se Japan zvanično izvinjava za „ogromnu štetu i patnje nanete narodima mnogih zemalja, naročito u Aziji“, tokom perioda „kolonijalne dominacije“. Premijerka je i redovna posetiteljka svetilišta Jasukuni, u kojem su sahranjeni posmrtni ostaci četrnaest ratnih zločinaca „A kategorije“, odgovornih za japanske agresije tridesetih i četrdesetih godina XX veka. Tamo je boravila i 2025. godine, u godini obeležavanja osamdesete godišnjice kapitulacije. Uz to, otvoreno prezire član 9 japanskog ustava, kojim se zemlja „zauvek odriče rata“, i upravo je izdejstvovala usvajanje najvećeg vojnog budžeta u japanskoj istoriji od Drugog svetskog rata.
Plan da se Tihi okean pretvori u „američko jezero“
Ipak, ovo je bio prvi put da se jedan japanski premijer usudio da javno pomene mogućnost vojne intervencije protiv Kine. U Pekingu se ovaj iskorak doživljava kao povratak militarističke krajnje desnice, nostalgične za imperijalnim Japanom, jednom od „divljih i brutalnih sila“ protiv kojih su se Saveznici, kako su tada tvrdili, zajednički borili. Ako se ta sila danas ponovo podiže iz pepela, to je zato što su Sjedinjene Države sebi dopustile izvesne slobode u odnosu na međunarodni poredak koji su same pomogle da uspostave. I to veoma rano, odmah po završetku rata.
Dvadeset šestog jula 1945. godine, Potsdamska deklaracija, koju su sastavili Sjedinjene Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i Kina, diktirala je Japanu uslove kapitulacije, do koje je došlo manje od mesec dana kasnije. Uveren da „novi poredak mira, bezbednosti i pravde“ neće biti moguć „dok se neodgovorni militarizam ne iskoreni iz sveta“, dokument zabranjuje Japanu da zadrži bilo kakvu industriju koja bi mu dala (…)
