Rat u Gazi okončan je „mirovnim sporazumom“ koji se svodi na jedno: promenu teme. Izraelska bombardovanja se nastavljaju. Humanitarna pomoć ostaje nedovoljna. Stranim novinarima i dalje je zabranjen pristup, osim ako se ne priključe patrolama okupacionih snaga. Obnova ostaje puka fikcija, dok se čitavi kvartovi miniraju. Svaki oblik pravde — u pogledu civilnih žrtava, počinjenih zločina i neopravdanih razaranja — podjednako je nedostižan. Osnovno pitanje — ko će upravljati Gazom, s kakvim legitimitetom i kojim sredstvima — ostaje otvorenije nego ikad. Sporazum, koji slave Sjedinjene Države, Francuska i arapske države, ne sadrži nijedan od elemenata potrebnih za održiv mir. Ako do normalizacije uopšte dođe, ona će značiti isključivo evakuaciju problema: pređimo na nešto drugo, pošto su pregovori završeni i nasilje je smanjeno za nijansu.
Ovo spuštanje zavese pokazuje se zastrašujuće delotvornim. Mediji, koji su većinom ovaj sukob pratili s nevoljom, jedva su dočekali da se oslobode teme koja im je izazivala trajnu nelagodu, neizdržive tenzije i, u krajnjoj liniji, sramotnu autocenzuru. Mnogi naši politički lideri sličnim olakšanjem dočekuju nestajanje, ne patnje stanovnika Gaze, već pažnje koju je toj patnji trebalo posvetiti. Proglašavajući kraj sukoba, oni kao da rešavaju čitav niz nezgodnih pitanja — sumnje u genocid, optužbe za saučesništvo, zloupotrebe međunarodnog prava — jednostavno ih premeštajući u prošlost. Rat koji su naše vlade htele da tretiraju kao zagradu sada može konačno da se zatvori.
Ovo proizvoljno zatvaranje ostavlja u nedoumici sve one koji su u ovom sukobu, naprotiv, videli prelomni trenutak: monstruozno, razuzdano nasilje koje najavljuje svet bez vere i zakona, vođen isključivo rasističkim impulsima potpomognutim nadmoćnom tehnologijom. Ali ako se sve završi u zaraznoj ravnodušnosti, šta se onda zaista dogodilo? Može li jedan rat biti istovremeno toliko težak i tako brzo zaboravljen? Kako ne podleći osećaju nadrealnosti, kao pri buđenju iz opipljivog, ali bez posledica nestalog košmara? Oko čega se mobilisati kada se relativna deeskalacija nasilja susretne s rastućim emocionalnim i moralnim iscrpljenjem?
Da bi se odgovorilo na ova pitanja, korisno je Gazu smestiti u širi kontekst brisanja čitavih populacija, osuđenih da nestanu sa scene zato što predstavljaju probleme koji ne zanimaju naše donosioce odluka. Palestinci su u tom pogledu arhetipski primer. Ponuditi im trajna rešenja — stvaranje održive države — primoralo bi Evropu na duboko preispitivanje savesti. Ono bi se ticalo njene istorijske odgovornosti u progonu Jevreja, ali i potiskivanja te krivice kroz osnivanje države, usred arapskog sveta, koja od samog početka počiva na osvajanju tuđih teritorija. Održiv mir podrazumevao bi i duge, bolne pregovore. Da bi oni imali ikakve šanse, morale bi se uzeti u obzir tragične istorije pogođenih naroda: decenije nasilja u okviru izraelske okupacije palestinskih teritorija, koja se s vremenom samo pooštravala. Upravo je to poslednje što naši donosioci odluka, plašljivi i nestrpljivi, nameravaju da učine, bilo da se nalaze u Vašingtonu, Briselu ili Parizu.
Druga opcija jeste apstrahovanje populacije koja postavlja pitanja, koja smeta, koja izaziva nelagodnost. Stanovnici Gaze nemaju nikakav glas u mirovnom sporazumu. Oblici koje bi obnova njihovih gradova mogla da poprimi, budućnost njihove teritorije i njihove dece, sve su to teme o kojima je predviđeno da se raspravlja bez njih. Njihove priče, njihove patnje, njihove nade i potrebe nestaju iza političkih vizija koje njihove živote čine nematerijalnim. Evakuacija Palestinaca je, dakle, intelektualna vežba: ona ne mora nužno da se odvija kroz masovna prisilna raseljavanja, čija bi složena logistika mogla (…)
