Dva podmorska gasovoda, gotovo paralelnih trasa, od kojih se svaki sastoji od po dve cevi prečnika 1,20 metara. Ukupno oko 100.000 segmenata, težine po 24 tone, spojeno je u gasnu „autoputsku“ mrežu dugu 1.200 kilometara, položenu po dnu Baltičkog mora. Projekat je koštao oko 20 milijardi evra. Nakon puštanja u rad 2012. godine, Severni tok 1 je godišnje transportovao do 60 milijardi kubnih metara gasa, što je 2021. odgovaralo približno polovini nemačkih potreba. Severni tok 2 je trebalo da udvostruči te kapacitete.
Za Kijev, čija mreža gasovoda može godišnje da prenese do 145 milijardi kubnih metara ruskog gasa ka Evropi, Severni tok je predstavljao ozbiljnu konkurenciju, a njegovo puštanje u rad doživljavano je kao egzistencijalna pretnja. To je jedan od razloga zbog kojih se Ukrajina nije ustručavala da 2022. godine izvede spektakularnu sabotažu gasovoda, operaciju čiji se trošak procenjuje na oko 300.000 dolara, a koja je dugo pripremana u koordinaciji sa Belom kućom i Dauning stritom 10.
Međutim, Kijev je izgubio ovu opkladu. Već u prvim mesecima rata, zapadni kupci, uznemireni rizicima, okrenuli su se alternativnim rutama, istovremeno smanjujući ukupne količine gasa nabavljene iz Rusije. Posledica toga bio je nagli pad tranzita preko Ukrajine. Konačni udarac zadao je Gasprom, koji je nakon iscrpnih pregovora odbio da produži ugovor sa ukrajinskim partnerom i 1. januara 2025. zatvorio gasni ventil.
