Usredsređena na goli interes Sjedinjenih Država, „transakcijska“ spoljna politika koju Donald Tramp sprovodi od početka svog drugog mandata bacila je novo svetlo na ulogu i značaj fenomena inače obavijenog velom tajne: diplomatije iza kulisa. To je svet u kojem se sve pregovara i u kojem se gotovo ništa ne smatra nemogućim, svet koji funkcioniše daleko od međunarodnih institucija, ambasada i krugova strateškog promišljanja. On ne mari za velike moralne principe i, kada zatreba, bez oklevanja gazi i one pravne. Oko njega kruži jedno zlatno sunce: good deal. Čak i onaj naizgled najneverovatniji. Poput, recimo, ponovnog pokretanja Severnog toka, rusko-evropskog gasovoda sabotiranog u septembru 2022. godine u ukrajinskoj operaciji.
Akteri takvog projekta nude gotovo udžbenički primer agenata diplomatije iz senke. Među njima su ljudi iz vlada, velikih kompanija, lobističkih firmi i obaveštajnih službi raznih zemalja. Posebno se ističu posrednici koji se pozivaju na svoj stvarni ili izmišljeni uticaj kako bi olakšali sklapanje velikih sporazuma između multinacionalnih kompanija ili država kojima navodno služe — uz obavezno izvlačenje lične koristi.
Razaranje tri od četiri cevi Severnog toka, rezultat ukrajinske operacije potpomognute ekspertizom, obukama i verovatno logističkom podrškom Vašingtona, Londona i Varšave, delovalo je kao konačna tačka na dopremanje ruskog gasa u Nemačku preko Baltičkog mora. Popraviti cevi? Za većinu sagovornika samo postavljanje tog pitanja nema smisla. Čak i ako bi se obezbedila sredstva za obnovu, ova infrastruktura, opterećena američkim i evropskim sankcijama, postala je politički toksična, naročito u Nemačkoj. U francuskom Enžiju, koji bi u slučaju definitivnog napuštanja projekta izgubio dve milijarde evra uloženog kapitala, niko ozbiljno ne računa na bilo kakvo vaskrsavanje gasovoda. Evropske multinacionalke, uostalom, ne usuđuju se ni da otvore to pitanje pred sopstvenim vladama, iako je uništenje Severnog toka predstavljalo pravu finansijsku i industrijsku katastrofu.
A Sjedinjene Države? Kakav bi interes imale da dozvole obnavljanje izvora snabdevanja koji konkuriše njihovom tečnom prirodnom gasu (LNG), koji se od početka rata u Ukrajini po basnoslovnim cenama sliva na evropsko tržište? Pa ipak, mnoštvo informacija, koje su po pravilu morale ostati poverljive, ukazuje na to da bi Severni tok ipak mogao ponovo da proradi, iza leđa država članica Evropske unije i pod pokroviteljstvom Sjedinjenih Država, koje bi time dobile dodatnu polugu uticaja na evropskom gasnom tržištu, ruku pod ruku sa Kremljom. Za sada je reč tek o preliminarnim i povremenim razgovorima, ali i samo njihovo postojanje mnogo govori o stvarnoj diplomatiji i o raskoraku između javnih govora i interesa o kojima se iza zatvorenih vrata pregovara.
Sredina decembra 2025: mirovni pregovori koje orkestrira predsednik Tramp ulaze u ubrzanu fazu. Izvor blizak Gaspromu, kontaktiran preko „burnera“ (jednokratnog telefona sa privremenim brojem), to potvrđuje bez zadrške. „Severni tok je apsolutno deo tajnih pregovora, koji se paralelno vode sa planom u dvadeset osam tačaka, između Trampovog i Putinovog tima“, objašnjava ovaj konsultant uključen u razgovore. „Jedan od scenarija jeste ponovno puštanje gasovoda u rad, u partnerstvu sa Sjedinjenim Državama, koje znaju kako da izvrše pritisak na Evropu da to prihvati.“ Ideja je da se Evropljani „zatrpavaju pritiscima kao nasilnici“, potvrđuje još jedan upućeni sagovornik, biznismen sa kojim smo se sreli u jednom ekskluzivnom njujorškom klubu, pod uslovom da isključi mobilni telefon i da se ne prave beleške. Njegove tvrdnje podudaraju se sa onima drugog izvora bliskog Gaspromu nekoliko meseci ranije: tokom samita u Enkoridžu, na Aljasci, u avgustu 2025, ruski predsednik je ispitao teren kod Trampa u vezi sa mogućnošću američkih bezbednosnih garancija za Severni tok u slučaju njegovog ponovnog pokretanja. Paradoks bez presedana: Vašington, koji je doprineo razaranju cevi, garantovao bi Moskvi zaštitu od novih sabotaža. Trampovi savetnici razumeju poruku: gasovod bi mogao da postane deo šireg paketa „uzajamnih ustupaka“ u vezi sa Ukrajinom, čiji bi se obrisi tek definisali. „Posle sabotaže interesovanje je splasnulo, o Severnom toku se više nije govorilo. Ali čim su razmišljanja o mirovnim pregovorima u Ukrajini ponovo izbila u prvi plan — rekao bih već tokom 2024, znatno pre zvaničnih najava, a zatim se dodatno ubrzala sa Trampovim povratkom — strateške beleške o upotrebi Severnog toka kao poluge počele su ponovo intenzivno da kruže“, objašnjava nam jedan saradnik američke vojne obaveštajne zajednice.
Postati „najbogatiji tip za kog ste ikada čuli“
Ovi kontakti ukazuju na spektakularan zaokret. Od samog početka projekta postojao je čvrst dvopartijski konsenzus u Sjedinjenim Državama protiv izgradnje ove infrastrukture. Aneksija Krima 2014. dodatno je učvrstila to protivljenje, pre nego što je talas američkih sankcija — kako u vreme Džozefa Bajdena, tako i tokom Trampovog prvog mandata — od 2017. nadalje sistematski blokirao Severni tok 2. Zvanično, Vašington je gasovod predstavljao kao geopolitičko oružje u rukama Kremlja. Ispod površine, Bela kuća i Kongres bili su ponajviše zabrinuti za plasman sopstvenog tečnog prirodnog gasa (LNG), koji je posle „revolucije gasa iz škriljaca“, početkom 2010-ih, postao strateški prioritet. Po američkom nalogu, Kopenhagen je godinama blokirao izgradnju deonice koja prolazi kroz njegovu isključivu ekonomsku zonu (ZEE). Pod istim pritiskom, Berlin je u poslednjem trenutku zaustavio proces sertifikacije Severnog toka 2, čija je izgradnja formalno završena u septembru 2021.
Zato je iznenađenje bilo potpuno kada je Wall Street Journal u novembru 2024. otkrio da Stiven Linč, investitor iz Majamija željan da postane „najbogatiji tip za kog ste ikada čuli“, želi da kupi Severni tok 2. Ovaj finansijer započeo je karijeru u Rusiji. Specijalizovan za preuzimanje problematične imovine, naročito ima sklonost ka energetskim i finansijskim infrastrukturama od strateškog značaja za Moskvu. Još 2007. godine, u veoma kontroverznoj aukciji, kupio je imovinu koncerna Jukos, koja je pripadala posrnulom oligarhu Mihailu Hodorkovskom, i to za račun Rosnjefta. Njegovo američko državljanstvo omogućilo je da se prikrije krajnji korisnik transakcije, tj. ruska država, koja je pod Putinovim vođstvom ponovo preuzimala kontrolu nad naftnim sektorom privatizovanim tokom devedesetih. Linču se potom ne beleže veće operacije sve do 2022, kada organizuje preuzimanje švajcarske filijale Sberbanke, bankarskog giganta u većinskom državnom vlasništvu. Upravo ta institucija drži zamrznuta sredstva projektne kompanije Severnog toka, pod američkim sankcijama… Da li je Linč, kako tvrde neki njegovi bivši partneri, zapravo „ruski agent“? Takvo objašnjenje imala jednostavnu logiku: preko njega bi Moskva, a ne Vašington, pokušavala da oživi izvoz gasa ka Evropi, u pogodnom trenutku.
Međutim, Linč je tek prvi u nizu biznismena, više ili manje bliskih porodici Tramp, koji su u mesecima potom pokušavali da iza zatvorenih vrata pregovaraju sa Berlinom, Vašingtonom i Moskvom kako bi se domogli ovog strateškog gasovoda. Prema rečima jednog bivšeg poslovnog partnera, Linč je (…)
