U potrazi za novim imperijalnim trofejom, Sjedinjene Države primenjuju metod koji je već uspešno testiran protiv Venecuele, prvog saveznika Havane i njenog glavnog ekonomskog oslonca od početka 2000-ih. Za protivnike Sjedinjenih Država u Latinskoj Americi, Tramp i njegova administracija predviđaju samo jednu sudbinu: potčinjavanje. Do njega vode dva puta.
Prvi je put pregovora, ali sa pištoljem na slepoočnici, koji treba da dovede do „sporazuma“ pod američkim uslovima. Ako se ta opcija pokaže neizvodljivom, nameće se druga, kao što je na kraju bio slučaj u Karakasu: upotreba gole sile. Tada Tramp sam određuje pravila, nameće ritam i svira kraj partije. Stanar Bele kuće u ovom nadmetanju raspolaže moćnim adutom: nepredvidljivošću. U svakom trenutku može da promeni mišljenje i udari. Tehnologija njegovog „imperiuma“ danas je dobro uvežbana, gotovo ritualizovana. Tramp je navikao da sa nekolicinom novinara deli svoja dnevna raspoloženja. Vojna intervencija na Kubi? „To ne bi bila veoma teška operacija, kao što možete da zamislite. Ali ne mislim da će biti neophodna“ (16. februar 2026).
Od spektakularne otmice venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura 3. januara, vrhunca američke vojne intervencije koja je bila koliko masovna toliko i nezakonita, Vašington je naredio Karakasu da odmah obustavi isporuke nafte Kubi. Zemlja koja energetski zavisi od Venecuele, a koja od pandemije kovida 19 trpi tešku socijalno-ekonomsku krizu, nije u stanju da se s tim izbori. Američka administracija to zna.
Kuba je tako zarobljena u duploj čeljusti: S jedne strane stoji osvetnički žar imperije koja želi da izbriše uvredu koju joj ju je malo ostrvo nanelo pružajući otpor šest decenija, ali i da uništi sve što ono simbolizuje, od nezavisnosti i revolucije do komunizma; S druge strane tu je i sopstvena nesposobnost države da, od kraja Hladnog rata, reši strukturne probleme svog političkog i ekonomskog modela.
Početkom 2000-ih Fidel Kastro, koji je bio na čelu zemlje između 1959. i 2006, prisećao se. „Kada su nestali SSSR i socijalistički blok u Evropi, Kuba je bila zatečena silinom udarca. Preko noći velika sila se urušila i ostavila nas same, potpuno same“. Istorijski vođa kubanske revolucije nastavljao je: „Izgubili smo sva tržišta za naš šećer i više nismo dobijali prehrambene proizvode, gorivo, ništa. Preko noći više nije bilo ni goriva, ni sirovina, ni hrane, ni toaletnih potrepština, ničega.“ Kuba je malo proizvodila, a ono što je proizvodila, pre svega šećer, ali i duvan ili agrume, putovalo je brodovima ka Moskvi i zemljama socijalističkog bloka.
U martu 2016. pritisak jedne od dve čeljusti deluje kao da popušta. Američki predsednik Barak Obama dolazi u istorijsku posetu ostrvu. Nijedan od njegovih prethodnika nije šetao Maleconom od Kalvina Kulidža 1928. godine. Havana i Vašington su od kraja 2014. bili uključeni u proces normalizacije odnosa bez presedana, koji je sa kubanske strane vodio Raul Kastro. Godine 2015. nekadašnji neprijatelji ponovo otvaraju ambasade u svojim prestonicama, pedeset četiri godine nakon prekida diplomatskih odnosa u januaru 1961, koji je godinu dana kasnije, u februaru 1962, prethodio američkoj odluci da Kubi nametne embargo, ili „blokadu“, kako to naziva Havana, koja je i danas na snazi.
Obama je tada smatrao da je politika koju je započeo njegov slavni prethodnik Džon F. Kenedi, a koju je osam narednih predsednika održavalo i prilagođavalo, doživela neuspeh. Ublažio je sankcije, što je doprinelo rastu turizma i olakšalo priliv deviza i američkog izvoza. U to vreme „aktualizacija kubanskog ekonomskog i socijalnog modela socijalističkog razvoja“, koju je osmislio Raul Kastro, počivala je na tri stuba. Specijalizacija Kube u sektoru turizma, luksuznog i masovnog, kontrolisani ulazak stranog kapitala radi podsticanja rasta i lokalnog razvoja, kao i masovan priliv dolara, valute sa kojom bi se organizovala postepena paritetna konverzija nacionalnog pezosa, trebalo je da (…)
