Više od dve godine moj mandat je predmet pažljivo orkestriranih polemika, sve žešćih i agresivnijih. Dana 8. februara jedna francuska poslanica napala je moju ličnost pozivajući se na nepostojeću izjavu, pripisujući mi tvrdnju da je Izrael „zajednički neprijatelj čovečanstva“, iako je moj govor bio usmeren na zemlje koje su naoružavale Izrael, kao i na medije i algoritme društvenih mreža koji su pojačavali genocidni diskurs. Ne proverivši tačan sadržaj mojih reči niti razmotrivši činjenice, francuski ministar spoljnih poslova Žan-Noel Baro odmah je internacionalizovao te napade, osudivši kao „skandalozne i krivice vredne“ izjave koje nikada nisam iznela i najavivši da će Francuska zatražiti od Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija moju ostavku. Njegove kolege iz Italije, Nemačke i Češke sledile su taj primer, bez elementarnih provera koje njihova funkcija nalaže. Dana 19. februara francuski premijer Sebastijen Lekornu javno je ponovio isti zahtev.
Kritika je sastavni deo svake javne funkcije, naročito kada se tiče ljudskih prava. Ali ovaj slučaj razotkriva zabrinjavajuću dimenziju: upornost s kojom pojedine države radije napadaju glasnika nego što pokušavaju da ospore poruku.
Neobičnost i razornost napada na nezavisnu ekspertkinju imenovanu od strane Ujedinjenih nacija ne leži samo u žestini optužbi i svesnom fabrikovanju neistina, već pre svega u činjenici da vrh države predvodi i preuzima odgovornost za tu operaciju. Tada više nije reč o kontroverzi, već o simptomu sistemskog problema: sistema svečanih obećanja i međunarodnih ugovora koji se prizivaju u vreme mira, ali se zaboravljaju čim njihova primena postane politički nezgodna.
Na inicijativu Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija, obavljam funkciju specijalne izvestiteljke od 1. maja 2022. do 2028. godine. Osma sam nositeljka ovog mandata — i prva žena na toj funkciji — koji obavljam volonterski, nakon karijere posvećene zaštiti ljudskih prava, pretežno u okviru sistema Ujedinjenih nacija, uključujući Visoki komesarijat za ljudska prava i Agenciju UN za palestinske izbeglice (UNRWA) u Jerusalimu, kao i kroz akademska istraživanja o Palestini.
Pažnja usmerena na Izrael nije ni lični izbor ni izraz pristrasnosti: ona proizlazi iz rezolucije 1993/2A Saveta za ljudska prava, usvojene 19. februara 1993. godine kao odgovor na skoro trideset godina okupacije Gaze, Zapadne obale i Istočnog Jerusalima. Optužiti me za „nedostatak neutralnosti“ znači svesno izobličiti mandat. Nijedan od četrnaest drugih specijalnih izvestilaca UN sa mandatom vezanim za određenu zemlju ne trpi takve napade; niko ne optužuje izvestioce zadužene za Avganistan, Rusiju ili Iran za „opsesiju“ u obavljanju njihove dužnosti. Ali kada je reč o Izraelu, izvršavanje redovnog mandata postaje, u očima nekih vlada, greh koji treba opravdati, a ne dužnost koju treba ispuniti.
Moj rad sastoji se u utvrđivanju i pravnoj kvalifikaciji činjenica na okupiranim teritorijama, gde vlada institucionalizovani pravni dualizam: građansko pravo primenjuje se na izraelske naseljenike, a vojno pravo na Palestince, uključujući decu. Izrael je, zapravo, jedina država na svetu u kojoj se deca sistematski procesuiraju pred vojnim sudovima. Opisati takav sistem kao aparthejd sprovođen nad Palestincima u obliku vojne diktature nije provokacija, već pravna kvalifikacija. Moji prvi izveštaji podneti UN tokom 2022–2023. dokumentovali su sistematsko sprečavanje prava palestinskog naroda na samoopredeljenje, proizvoljna i sistemska lišavanja slobode, kao i strukturni uticaj okupacije na detinjstvo na okupiranim teritorijama.
Panoptikum pod otvorenim nebom
Pravo da se živi slobodno kao narod, da se odlučuje o sopstvenom političkom glasu, upravlja resursima i oblikuje sopstvena budućnost, ukratko, pravo na samoopredeljenje uslov je za ostvarivanje svih drugih prava. Njegovo poricanje stoji u središtu svakog kolonijalnog projekta naseljavanja. Decenijama su teritorijalna fragmentacija, širenje naselja, ograničenja kretanja, rada, obrazovanja i pristupa pravdi, konfiskacija zemljišta, rušenje desetina hiljada domova, zatvaranje Gaze, kao i gotovo 6.000 poginulih, među kojima oko 1.200 dece, u izraelskim napadima između 2008. i 2022. godine, učinili gotovo nemogućom perspektivu slobodnog i autonomnog života Palestincima.
Na čitavoj okupiranoj palestinskoj teritoriji Izrael je uspostavio zatvorski režim — različitog intenziteta i metoda — koji zahvata sve dimenzije svakodnevnog života. Stalno nadzirani, sputani kontrolnim punktovima, zidovima i opresivnom birokratijom, izloženi proizvoljnim hapšenjima, pritvoru, torturi i drugim okrutnim, nečovečnim ili ponižavajućim postupcima, Palestinci žive u onome što podseća na panoptikum pod otvorenim nebom.
Završen neposredno pre i predstavljen ubrzo nakon napada 7. oktobra 2023, moj izveštaj o detinjstvu istovremeno je najteži i najmanje komentarisan. U njemu sam se oslonila na koncept „oduzimanja detinjstva“ („unchilding“), termin preuzet od izraelsko-palestinske istraživačice Nadere Šalhub-Kevorkian, kako bih opisala svakodnevicu dece lišene zaštite i nevinosti, odrastajuće u sveprisutnom nasilju: ubijane, osakaćene, siročad, svedoke smrti i poniženja svojih bližnjih, uništenja svojih domova. Ignorisati njihov očaj znači odreći se dela sopstvene ljudskosti i prekršiti najsvetiju obavezu međunarodnog prava: zaštitu detinjstva.
Moj izveštaj iz marta 2024. godine uklapa se u isti pristup; i on se bavi žrtvama jednog strukturisanog sistema. Pod naslovom „Anatomija genocida“ dokumentuje prvih pet meseci izraelskih napada na Gazu nakon masakra koje je počinio Hamas 7. oktobra 2023: ubistva, teške fizičke i mentalne povrede, nametanje uslova života usmerenih na uništenje grupe, uz dehumanizujuću retoriku državnih zvaničnika. Tokom tog perioda Izrael je svoje delovanje prikrivao „humanitarnim kamuflažama“, ublaženim jezikom — „sukob“, „kolateralna šteta“, „sigurne zone“, „naredbe za evakuaciju“ — kako bi opravdao postepeno brisanje Gaze i njenog identiteta, uništavanje sposobnosti Palestinaca da postoje kao zajednica, da nastanjuju svoju zemlju i prenose sećanje. U sledećem izveštaju, „Kolonijalno brisanje kroz genocid“, pokazala sam kako se taj proces širi na Zapadnu obalu i Istočni Jerusalim putem etničkog čišćenja, kao logični završetak kolonijalnog projekta naseljavanja: izbrisati da bi se zamenilo, uništiti da bi se prisvojilo.
Nisam jedina koja je došla do takvih zaključaka. Već u januaru 2024. godine Međunarodni sud pravde ocenio je da postoji verovatan rizik od kršenja Konvencije o genocidu i naložio privremene mere. U julu 2024. isti sud zaključio je i da je prisustvo Izraela na (…)
