„Čeri paradajz, koktel paradajz, slatke paprike, čili“, nabraja četrdesetsedmogodišnja Turija Džaouhar dok svakodnevno pakuje voće i povrće u mrežice od po kilogram. Razgovaramo u skromnim prostorijama jednog udruženja u Ait Melulu, gradu južno od Agadira, u oblasti Sus-Masa, koje organizuje kulturne izlete za radnike u poljoprivredi. Ovog novembarskog ponedeljka uspela je da dođe jer joj je to jedini slobodan dan u nedelji. U ostalim danima radi po četrnaest sati dnevno za mašinom. Posao je iscrpljujući. „Moram da budem pažljiva dok radim. Nekad mi se prispava i postoji rizik da odsečem prst“, kaže. Zbog takvog ritma primorana je da iznajmljuje sobu u blizini fabrike, jer prevoz koji obezbeđuje poslodavac ne ide do udaljenog naselja u kome se nalazi mala kuća u kojoj živi sa majkom i decom. Za 500 dirhama mesečno, oko 46 evra, spava u tesnoj sobi i porodicu viđa samo tokom slobodnih dana. „Tužno mi je što ne živim sa decom, ali sada su već velika i oduvek je bilo tako. Navikla sam, majka ih je podizala“, dodaje.
Plaćena 17 dirhama po satu, nešto više od jednog i po evra, ne izbegava da govori o teškim uslovima rada, ali ističe i svoje borbe. Pre više od deset godina ostvarila je ključnu pobedu: da bude prijavljena i da joj se prizna radni staž. Ona i desetine koleginica obustavljale su rad i organizovale akcije kako bi izborile zakonsko priznanje svog rada, što im danas omogućava pristup socijalnom osiguranju preko Nacionalnog fonda za socijalnu sigurnost.
Proizvodnja namenjena izvozu
Takve mobilizacije nisu retkost u oblasti Sus-Masa, jednoj od najvećih poljoprivrednih regija Maroka, čije je središte Agadir. Reč je o vodećoj teritoriji za proizvodnju voća i povrća; iz ove oblasti potiče 85 odsto marokanskog izvoza ranih useva i 65 odsto izvoza agruma, pre svega ka Evropi. Većina regionalne proizvodnje namenjena je izvozu, a obim isporuka raste od 2015. godine, sa prosečnim godišnjim rastom od 6,2 odsto. Taj trend dodatno je ubrzao plan „Zeleni Maroko“, pokrenut 2008. godine pod vođstvom Aziza Ahanouša, tada ministra poljoprivrede, danas predsednika vlade. Ovaj biznismen, nekada i predsednik regiona Sus-Masa, izradu projekta poverio je konsultantskoj kući McKinsey. Plan je počivao na dva „stuba“: razvoju moderne poljoprivrede visoke dodatne vrednosti i solidarnoj podršci malim i srednjim proizvođačima. Mnogi posmatrači, međutim, kritikuju model usmeren ka izvozu, koji ne obezbeđuje prehrambeni suverenitet zemlji.
Ekspanzija agrumarskih zasada u Sus-Masi započela je i pre ovog plana. Površine pod citrusima gotovo su udvostručene između 1976. i 2012. godine, dostigavši blizu 40.000 hektara. U okviru plana „Zeleni Maroko“, nacionalni izvoz poljoprivrednih proizvoda porastao je za 117 odsto, sa 15 na 33 milijarde dirhama. Istovremeno je, prema podacima Agencije za poljoprivredni razvoj, poljoprivredni bruto domaći proizvod rastao prosečno 5,25 odsto godišnje, brže od ostalih sektora, čime je stvorena dodatna vrednost od 47 milijardi dirhama. Ipak, radničko stanovništvo jedva da vidi deo tog bogatstva. Minimalna dnevna nadnica u poljoprivredi iznosi 93 dirhama, oko 8,5 evra, što mesečno donosi oko 2.255 dirhama neto za dvadeset šest radnih dana. Poređenja radi, minimalna zarada u industriji, trgovini ili slobodnim profesijama iznosi oko 3.045 dirhama za sto devedeset jedan sat rada mesečno.
Zbog iscrpljujućih uslova rada, mizernih i ponekad nezakonitih plata, u regionu su česte demonstracije, sedenja i druge kolektivne akcije. Ipak, mediji i društvene mreže retko im posvećuju pažnju. U Rabatu (…)
