Godine 1983. Stjuart Hol održao je niz predavanja u Ilinoisu posvećenih cultural studies („kulturnim studijama“). Hol je bio jedna od ključnih figura britanske Nove levice. Tom prilikom osvrnuo se na razloge koji su pedesetih godina naveli intelektualce da pažnju usmere ka kulturnim referencama, pre svega religiji, ideologiji, umetnosti, književnosti. „Pojam kulture nije uveden kao odgovor na neko veliko teorijsko pitanje“, objašnjavao je Hol, „već kao rešenje jednog vrlo konkretnog političkog problema: šta se dogodilo s radničkom klasom u uslovima ekonomskog prosperiteta?“
U stvari, pitanje je bilo još preciznije: kako je moguće da je radnički pokret, izuzetno borben u međuratnom periodu, tako lako bio apsorbovan u postojeći poredak? Ekonomske promene svakako su igrale važnu ulogu, ali, podseća Hol, „ključne transformacije očigledno nisu bile pre svega političke i ekonomske, već kulturne i društvene“. Izazov je, dakle, bio u tome da se objasni na koji način „kulturni i društveni“ faktori modernog društva doprinose održavanju radničke klase unutar sistema i, samim tim, ublažavanju — ili čak ukidanju — klasnog antagonizma.
Kako ističe Hol, oni koji su se bavili tim pitanjima pripadali su krugu nove generacije intelektualaca Nove levice, za koje je razrešenje ove zagonetke predstavljalo preduslov delotvornijeg političkog angažmana. Marksizam im je bio prirodni teorijski okvir za analizu političke stvarnosti. Međutim, ubrzo su ga ocenili kao nedovoljan, jer je gotovo u potpunosti zanemarivao uticaj kulturnih pojava.
Sličan „kulturni zaokret“ preuzeli su i neki od najuticajnijih pravaca društvene teorije, polazeći od pretpostavke da se reprodukcija kapitalizma pre svega odvija kroz ideologiju. Dva ključna teksta frankfurtske škole — Dijalektika prosvetiteljstva (1944) Maksa Horkhajmera i Teodora Adorna, kao i Jednodimenzionalni čovek (1964) Herberta Markuzea — bavila su se upravo mehanizmima kojima je kapitalizam uspeo da kulturno integriše radničku klasu. Razlike su postojale u tumačenju tih mehanizama: dok su Horkhajmer i Adorno naglasak stavljali na delovanje kulturne industrije, Markuze je ukazivao na kompenzatornu psihičku potrebu za potrošnjom. U oba slučaja, međutim, objašnjenje se tražilo u „superstrukturi“, kako bi rekao Hol, a ne u samoj ekonomskoj strukturi.
Samom snagom ideologije?
Glavni teorijski oslonac ovih autora bio je Antonio Gramši. U njihovom čitanju italijanskog komuniste, upravo kroz polje kulture, vladajuće klase obezbeđuju pristanak potčinjenih društvenih grupa. Zahvaljujući intelektualnom i moralnom vođstvu, vladajuća klasa nije više samo ona koja izražava ili koordinira interese potčinjenih, već ona koja ih oblikuje, definiše njihove potrebe i horizonte očekivanja. Dok su za klasične materijaliste ideologije pre svega medij kroz koji se interesi izražavaju, ovakvo tumačenje Gramšija taj odnos preokreće: interesi se konstituišu upravo kroz ideologiju.
Kultura se tako postavlja u samo središte teorije društvene stabilnosti: hegemonija počiva na pristanku, a pristanak se proizvodi putem kulture. Ta teza otvorila je čitavo polje istraživanja u društvenim naukama, usmereno na načine na koje mediji, obrazovni sistemi ili religija stvaraju, šire i reprodukuju ideologije zahvaljujući kojima sistem integriše društvene aktere. Ostaje, međutim, ključno pitanje: da li je takvo objašnjenje uverljivo?
Najdublji problem ostaje pitanje kako je uopšte moguće da radnici dobrovoljno prihvate — isključivo snagom ideologije — štetu i poniženja koja proizlaze iz radnog odnosa, i da ih smatraju legitimnim samo zato što im se tako govori. Kulturni teoretičari tako dolaze u nezgodnu poziciju da, ne izgovarajući to otvoreno, impliciraju kako oni sami jasno vide eksploataciju, dok oni koji je svakodnevno žive i snose njene teške posledice navodno ništa ne primećuju. Nema sumnje da aktivni pristanak radnika učestvuje u izgradnji hegemonije. Ono u šta se, međutim, s pravom može (…)
