Niko ne menja ponašanje kada vidi svežanj papira. Sve dok neko ne kaže da je to novac.
Džon Sirl, jedan od najuticajnijih filozofa među onima koji su razmišljali o tome kako institucije funkcionišu, koristio je ovaj jednostavan primer da ilustruje jednu dublju istinu: veliki deo društvenog sveta postoji samo zato što se kolektivno slažemo da on postoji. Linija na mapi postaje granica. Reči zapisane u ugovoru postaju obavezujuće norme. A, kao što je rečeno, komad papira postaje bogatstvo.
Te zajedničke fikcije omogućavaju život u društvu. Novac je jedna od njih. Kao i multilateralni sistem i pravila međunarodnog prava koja uređuju odnose između država. Ipak, mnogi koji bez oklevanja prihvataju prvu od tih fikcija, spremno odbacuju drugu. Razlog je jednostavan: neke fikcije postavljaju granice moći. A raskid sa poretkom zasnovanim na pravilima može koristiti nekolicini, na štetu svih ostalih.
Poslednjih godina pritisci na međunarodni poredak pojačali su se na dva fronta. S jedne strane, neke velike ili nove sile veruju da mogu oslabiti postojeće norme i preoblikovati ih u svoju korist. Ta tendencija svoj najbrutalniji izraz nalazi u ratu. Ruska invazija na Ukrajinu, razorni genocid u Gazi, jednostrane inicijative Sjedinjenih Država usmerene na izazivanje promene režima u Venecueli i sada u Iranu — sve operacije sprovedene bez ikakvog pokušaja da se obezbedi makar privid međunarodnog odobrenja — potvrđuju da neke vlade otvoreno dovode u pitanje same temelje međunarodnog sistema. Slična logika može se uočiti i izvan samog bojnog polja, u pretvaranju trgovine, tehnologije, pa čak i migracionih tokova u oružje, koje se sve češće koristi za prinudu nad rivalima ili za ostvarivanje sopstvenih geopolitičkih interesa.
Neki lideri biraju ćutanje umesto odbrane međunarodnog prava
S druge strane, poredak zasnovan na pravilima ozbiljno je uzdrman i kada politički lideri, suočeni sa takvim agresijama, biraju ćutanje i dvosmislenost umesto odbrane međunarodnog prava. U nastojanju da izbegnu sukob, upadaju u logiku popuštanja, pogrešno verujući da će uzdržanost imati pozitivan odjek na one koji krše pravila. Misle da reči imaju mnogo manji uticaj na međunarodni poredak nego bombe. Varaju se. Kada je reč o normama, reči oblikuju svet. Kada srednje sile nisu u stanju da brane međunarodno pravo — ili ga, još gore, napuste — one samo ubrzavaju njegovu eroziju. Njihov izostanak ne prolazi neprimećeno. Vide ga njihovi saveznici. Vide ga i države, velike i male. A kada dovoljno aktera zaključi da norme više ništa ne znače, sistem počinje da se raspada. U pokušaju da se zaštite, te sile na kraju stvaraju haos kojeg su se upravo plašile.
Ove dinamike počivaju na jednoj jednostavnoj, ali pogrešnoj ideji: da bi u multipolarnom svetu povratak sferama uticaja mogao istovremeno koristiti velikim silama, uspostaviti ravnotežu među njima i doneti korist njihovim građanima. Istorija pokazuje suprotno. Kada zajednička pravila nestanu, ne dolazi do sloge, već do rivalstva. A ono vodi u sukob i siromaštvo za sve. Ili gotovo za sve. Treba dobro razumeti da ono što uzimamo zdravo za gotovo, a što naše živote čini pristojnim — ekonomski rast, funkcionisanje tržišta, socijalna zaštita — počiva na međunarodnoj stabilnosti i miru. Multilateralizam nije apstraktni ideal, on je je svakodnevna realnost. Radno mesto u fabrici u Detroitu. Dobro snabdeven supermarket u Parizu. Student u Londonu. Odmor u Japanu. Naše blagostanje počiva na jednoj stvari koja je istovremeno krhka i suštinska: očuvanju poretka zasnovanog na pravilima. A ako neko još sumnja, neka pokuša da zamisli kako bi bilo moguće očuvati države blagostanja u svetu u kojem bi dug rat na Bliskom istoku podigao cenu nafte na 150 dolara po barelu. Sa trećinom svetskog (…)
