Džefri Epštajn rođen je 1953. u skromnoj jevrejskoj porodici u Bruklinu, radničkoj četvrti Njujorka. Otac mu je bio gradski baštovan, a majka vaspitačica. Ipak, vrlo brzo postaje izuzetno bogat, umejući da iskoristi korisna poznanstva koja je godinama strpljivo gradio.
Njegov odnos sa Daglasom Lizom, britanskim trgovcem oružjem nastanjenim u Sjedinjenim Državama, pokazao se presudnim: on ga uvodi u britansku oligarhiju, a njegov sin Nik upoznaje ga sa mladim talentima Volstrita. Milijarder Lesli Veksner, koga upoznaje u isto vreme, takođe mu otvara brojna vrata, poverivši mu upravljanje delom svog bogatstva. Već 1987, sa samo trideset četiri godine, Epštajn ulazi u upravni odbor prestižne New York Academy of Art, što mu omogućava da dodatno proširi svoju mrežu kontakata u svetu umetnosti i finansija. Okružen brojnim izuzetno bogatim klijentima i prijateljima, on stiče takvo bogatstvo da ubrzo kupuje Boeing 727, a zatim i jedno od Devičanskih ostrva, Little Saint James, sa veoma povoljnim poreskim statusom. Ubrzo živi između više zemalja u kojima održava čvrste mreže.
Epštajnov uspeh u velikoj meri počiva na njegovoj sposobnosti da spoji tradicionalne sastojke oligarhijske „majoneze“. Druženje sa moćnima omogućava mu da se brzo obogati i da sebi priušti način života zasnovan na prisvajanju brojnih resursa — ponekad sve do najekstremnijih oblika predacije, uključujući seksualno nasilje nad veoma mladim devojkama — uz osećaj potpunog nekažnjavanja.
Privatni avioni, vid prevoza pedeset puta zagađujući od voza i pet do četrnaest puta više od komercijalnog leta, predstavljaju jedan od najvidljivijih simbola tog zatvorenog sveta koji prkosi „malim ljudima“. Putujući na taj način, „prvi u navezi“ ne rizikuju da sretnu „one koji nisu ništa“, kako je rekao francuski predsednik Emanuel Makron. Da bi osigurali svoju udobnost, ultrabogati raspolažu posebnim infrastrukturama, poput aerodroma Le Bourget kod Pariza ili Farnborough u predgrađu Londona. Kontrole su tamo dovoljno blage da se izbegnu redovi; moguće je čak doći limuzinom direktno do aviona.
Boeing 727, koji može da primi dvadeset do trideset putnika u „VIP konfiguraciji“, prvi put sleće u Pariz 1996.
Šest godina kasnije milijarder kupuje stan od oko osam stotina kvadratnih metara u francuskoj prestonici, na drugom spratu impozantne zgrade u aveniji Foš, nedaleko od Slavoluka pobede. Dakle, u najotmenijem delu XVI arondismana, onom koji odgovara poštanskom broju 75116, dok se 75016 tradicionalno smatra kvartom „najmanje bogatih među bogatima“. Prestiž se krije u takvim detaljima.
Epštajn tako živi među drugim velikim bogatašima, ruskim ili bliskoistočnim oligarsima, u blizini ambasada i sedišta finansijskih holdinga. Na aveniji Foš jasno vidljiva zlatna ploča obaveštava prolaznike da se službeni ulaz nalazi na adresi rue Chalgrin, broj 1. Takav sistem omogućava da se izbegne susret sa poslugom, ali i olakšava diskretan ulazak pojedinih posetilaca, koji tako mogu da zaobiđu glavni ulaz.
Kako je društvena moć ujedno i moć nad prostorom, ne treba da čudi što je avenija Foš šira od Jelisejskih polja (sto dvadeset metara prema sedamdeset). Ulica je udvostručena bočnim alejama, prvobitno namenjenim jahačima koji su želeli bezbedno da stignu do ivice Bulonjske šume na kraju avenije. Bogati tako prisvajaju sav prostor za koji smatraju da im pripada, u gradu kao i u društvu. Otmeni kvartovi, privatni avioni, rajska ostrva ili luksuzni hoteli predstavljaju isto toliko enklava koje omogućavaju izdvajanje iz zajedničkog sveta i razvoj (…)
